С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ЛАБУДОВИ
Брзоточна пјена под крилом се скупља , Сњежно бијели лабуд ковитлацем плови . Повијеним вратом разастире маглу , Вапајном пјесмом облаку се моли .
За облаком ниским , друга страна ријеке , Црноперог лабуда једнако свуд носи . Вирови му оштро преплићу се с путем , Од капљице сваке за милост он проси .
Бјелутак и Црнкаст не виде се сами . Видокруг им магла и хук ријеке граде . Засебито плове , носећи по усуд сваки , Отежале душе за те птице младе .
Ох ! Кад би се копрене изненада дигле ! Бјелан и Црнолети одмах би се срели . На средини ријеке , међ ' виров ' ма бучним , Лепезастим крилима поздравит се хтјели .
И виспрено крикнут , у силини миља : „ Нађох и ја друга , за пловидбу брата !“ Док преплићу вратом , ријека ће се склонит , Лакше ће се ходит кроз вртлоге блата .
Ипак , црни лабуд бијелом непознат оста . Црном се бијели у надању јавља само . Грациозне птице усамљено водом језде , Брзацима крутим крај се снива само .
14