С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ЛАБУДОВИ
Брзоточна пјена под крилом се скупља, Сњежно бијели лабуд ковитлацем плови. Повијеним вратом разастире маглу, Вапајном пјесмом облаку се моли.
За облаком ниским, друга страна ријеке, Црноперог лабуда једнако свуд носи. Вирови му оштро преплићу се с путем, Од капљице сваке за милост он проси.
Бјелутак и Црнкаст не виде се сами. Видокруг им магла и хук ријеке граде. Засебито плове, носећи по усуд сваки, Отежале душе за те птице младе.
Ох! Кад би се копрене изненада дигле! Бјелан и Црнолети одмах би се срели. На средини ријеке, међ ' виров ' ма бучним, Лепезастим крилима поздравит се хтјели.
И виспрено крикнут, у силини миља: „ Нађох и ја друга, за пловидбу брата!“ Док преплићу вратом, ријека ће се склонит, Лакше ће се ходит кроз вртлоге блата.
Ипак, црни лабуд бијелом непознат оста. Црном се бијели у надању јавља само. Грациозне птице усамљено водом језде, Брзацима крутим крај се снива само.
14