Прва шанса | Теодора Родић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Прва шанса | Теодора Родић
ЋИЛИБАРНА ПРАШИНА
Много је наших година уткано у бетон овог града.
Лична еволутивна прашина која кружи над мјестима на којима смо били.
Ја сам придошлица која чита типик који си написао.
Ауре старог тебе гутају моје блиједе, димљиве сјенке.
Твоје превертеровско доба на Дорћолу. Мртви пјесници Прве гимназије са зидова гледају чедо. Можда смијех твој звонак ходницима, Можда немарно забачен прамен са чела. И сигурно неугледни дјевојчурци за које си био Бог. Вољела бих те и тада, да сам знала да постојиш.
Кристализуј у ћилибру сваки дан свог архе-себе.
Распрши честице сјећања ту, изнад шина трамваја двојке.
Хватаћу их у лету, док клапарам у црвеном џину поред Скадарлије.
Свици твоје прошлости морају бити довољни,
Јер, некад си био ту, а данас не знам гдје си.
13