С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ГЛУВА КАПИЈА
Довратак, праг. Мала ширина дрвета стопалом заузета Гдје сам склупчана, чвором завезана, Ван сјенке звијезда склоњена. Шкрипутави једини степеник свијет мој непресушни.
Галаксија ширине педља грли ме својим правим угловима, и сужава ме у ћошак.
Широка гвоздена међо са бравом, Ти што ми се упиреш у длан, и извиреш из границе чистилишног свијета, Отвори ми се! Пусти моје сузе да ти буду кључ, скуте сиве да ти избришу алке као земља тешке. Пусти ме да прођем твоју раван бесконачности, Зашкрипи најслађи пристанак оној која те посматра из подножја.
Чуј ме! Још стојиш нијема и глува.
Стамено ти око под бравом затворено, закључана трепавица, лозинка одавно изгубљена.
Пусти ме сузом мојом, душом самом са длана и коже.
Ти власт имаш, макар вичем ја пјесмама. Погледај ме, отвори се. Срећа ми је на твојим стопама.
17