С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
помогну у ситуацијама кад не знамo шта ћемо. Но, данас сам одлучила да не дам своје расположење ни за какву секирацију( читај – нервирање).
Улазим у двориште своје школе као да сам ослободила Бањалуку, што би се рекло по народски. Спретно улазим на врата, насмијана лица, насмијана ја, све идеално. Састанак почиње. Занимљиво је да у свакој прилици постоје особе које више причају од осталих и да обично то што говоре и није у директној вези са свима осталима, али да сви остали ћуте и слушају, ма колико то излагање трајало. Све мислим проћи ће, покушам и ја коју да „ пропелим“( бакин израз, преведен значи „ покушати нешто рећи“), али не иде! Одустанем и помолим се да нам некако крене и да завршимо, и да коначно схватимо шта је проблем а шта проблем није. И вјеровали или не, све се ријеши у тренутку! Јееееее, одлазим међу дјецу и захваљујем се Богу јер ми је одраслих већ преко главе у овој години( част изузецима).
Некако сад, након свега што ми се десило у протеклој години, више осјећам људе око себе, осјећам и саму себе више и молим се. Док ми један дјечак рецитује пјесму за предстојећу свечаност, а други ученици припремају представу, ја не осјећам ни тренутак нервозе нити ми је бучно, нити ме ишта нервира. Све тече, све некако иде. Понекад помислим да у свеопштој ери врло амбициозних подухвата у области образовања( пројекције, презентације, огледни часови) најамбициознији би можда био када би се више радило на јачању личности наставника и личности ученика. Та веза је једина сигурност у настави која нам треба, а данас, чини ми се, у свеопштој ери некомпетентних на свим пољима, а не само у образовању, то заиста и јесте оглед. Доста више папирића, коцкица, презентација! Презасићени су и ученици да им ми лошије него што они то умију, кориштењем савремених технологија и разних видова квази креативних ствари, објашњавамо лекције. Засићени су и када
150