С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
интернату( у енглеској књижевности ова подврста се зове „ јавна школа фантастике” и може се подичити чак и Киплинговим делима). Ново је то што овај поджанр списатељица спаја са друга два потпуно различита жанра – заплети су класичне детективске приче, смештене у фантастичном миљеу.
Понајвише изненађује идеолошка конзервативност Роулингове, лако видљива у већини тематских елемената романа – од стереотипне мушко-женске поделе улога па све до једва прикривеног национализма у четвртој књизи у серији, Ватрени пехар, где се сусрећемо са класичним карикатурама фриволних Француза и примитивних Бугара. Позитивне личности и ауторитативни ликови за Харија јесу његови професори, пре свега управник школе. Важни узори су за Харија и његови родитељи, који су погинули у борби против зла. Роулингова нам представља и идеалну функционалну породицу, Визлијеве: седморо деце, од тога само једна девојчица, брижна мајка домаћица и расејани отац, вечито на послу.( Овде морам нагласити да у петој књизи у серији, Ред феникса, Роулингова показује одређене тенденције ка превазилажењу клишеа. Остаје да се види како ће се то даље развијати.) Тај конзервативизам може објаснити, на дубљем нивоу, изузетну популарност њених књига међу децом. Мада су је често оптуживали због „ мрачног тона” и насиља, коначни утисак који њене књиге остављају на читаоце знатно је другачији. Свет који Роулингова описује је стабилан, чврсто структурисан свет са јасно одређеним и општеважећим етичким нормама, једноставно оцртаним црно-белим ликовима, са непроменљивим друштвеним структурама које су имплицитно позитивне. У прве четири књиге заплети су конвенционално детективски и радња се одвија шаблонски – Хари са својим пријатељима решава постављене задатке и побеђује зло. Све у свему, детету које чита књиге о Харију Потеру пружа се простор за лаку
127