С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
бисмо без оклевања могли сврстати у чудесно: „ У случају чудесног, натприродни чиниоци не изазивају никакву посебну реакцију, ни код јунака, ни код подразумеваног читаоца. Чудесно није одлика односа према испричаним догађајима, већ својство саме природе тих догађаја. Већина приказа фантастичних бића и светова, дакле, није усмерена на то да код читалаца изазове изненађење пред непознатим, већ чак рачуна са његовим препознавањем и са унапред задатом реакцијом. Мада на први поглед могу деловати „ отуђено”, појаве и нарочито друштвени и породични односи у фантастичној књижевности за децу заправо су само танко прерушене околности које затичемо у савременом друштву, понешто стилизоване и неретко идеализоване. Што је још важније, тиме се предупређује било каква озбиљнија друштвена критика – књиге попут Чоколадног рата Роберта Кормијеа постале су крајње ретке. Најбољи пример за то представљају управо изузетно успешни романи Џоане Роулинг. Они описују секундарни свет који постоји напоредо са нашим, свет чаробњака и вештица у коме је магија савршено свакодневна ствар. Што више детаља Роулингова пружа, то јаснија постаје суштинска идентичност та два света. Постоје паралелне владине институције( штавише, Министарство за магију сарађује са британским премијером), чаробњачка болница Св. Мунго делује скоро као савремена лондонска болница, чаробњачки школски систем до танчина је описан и структуриран скоро као савремени британски школски систем – једино што се, рецимо, уместо математке учи аритмантија. Паралеле су спроведене и у најситнијим детаљима свакодневног живота – тако постоје чаробни селотејп и чаробњачка варијанта телефона, а кричави дневник Деjли Пропет отворено алудира на енглески Деjли Њуз. Тематски, романи о Харију Потеру такође не представљају неку посебну новину, глатко се уклапајући у стари и добро познати круг књига о животу ученика у
126