С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
мита у бајку било је праћено деритуализацијом и десакрализацијом, слабљењем строге вере у истинитост митских догађаја, развојем социјалног на рачун космичког, замењивањем митских јунака обичним људима( најчешће обесправљенима), супституцијом митског времена неодређеним, слабљењем и губљењем етиологичности, трансформацијом интересовања са колективних на индивидуалне судбине, демократизацијом која се манифестовала у појави шале, хумора и ироније у сферама озбиљности и патетике. Фантастична прича, настала је даљом и радикалнијом демитологизацијом саме бајке, потресањем утврђених истина и смислова које је она нудила, али у њеном уобичавању значајна су и искуства реалистичке књижевности, а посебно романтичарске и неоромантичарске тежње модерне књижевности за стварањем нове „ митологије”, не више опште већ индивидуалне, која испољава чудесним и трансцедентним у супротстављању појединаца и њиховог духовног света безличној, рационалној, механичкој и крутој стварности. За разлику од бајке, која је натприродно и чудесно користила( по узору на мит) у објашњавању и тумачењу стварног живота, фантастична прича своја измишљавања и измаштавања, користи у циљу критичког сагледавања реалности. У том смислу фантастична прича се обрачунава са бајком и старим митовима, али и са митовима који су резултат новог времена, речју, са свим што је укалупљено, укочено, петрифицирано. Фантастична прича, чија ирационалност делује на врло широком простору( визије, халуцинације, снови, путовања у онострано, оживљавања предмета, укидање важећих узрочнопоследичних веза, промене простора и времена), нашла је плодно тло у књижевности за децу новијег времена, које је открило дуализам света одраслих и света деце, и код оних писаца који су сматрали да свет детињства није лишен судара између индивидуалног и општег, штавише да су у
121