С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
непромењено, које су прерушене бајке. Тако нас прича Петар Пан Берија Џемса, после откривања могућности одласка у Недођију, смешта у ограничавајуће оквире реалности и подручје да када порастемо и оседимо, више не можемо летети. Зар? Ако летење схватимо као метафору за слободу, креативност, надрастање и уздизање, није ли онда овде прерушено лицемерје одраслих, који деци не дозвољавају да „ лете” – завидећи им, тобож, што они то могу чинити у машти? Антоан де Сент Егзипери, такође, у Малом принцу, дечију побуну против света одраслих доживљава само као сентиментално путовање у прошлост, са носталгичним реминисценцијама, у тренуцима животних недаћа.
Идентитет фантастичне приче Разлика између бајке и фантастичне приче
Старија по постанку, сматра се да је припадала свету детињства и у време када књижевности за децу није било, бајка је и данас једна од најпопуларнијих и најзначајнијих врста у овој књижевности. Порекло фантастичне приче се изводи из бајке; фантастична прича се понекад истиче као њена млада подврста, чији се развој прати од Луиса Керола и његове Алисе у земљи чуда до данас. За бајку се везује појам чудесно „ оно што не може бити”, а за фантастичну причу категорија фантастичног, сродног, али ипак нијансирано – диференцијалног значења. Извесни аутори фантастично третирају као невероватно, али не и немогуће већ само човеку недоступно и неприхватљиво.( То се најчешће потврђује научно – фантастичним причама, нарочито онима чија је фантастика постала реалност, као што су романи Жила Верна). И чудесно и фантастично се у критичкој литератури најчешће користе за означавање својства неког лика или догађаја као натприродног, немогућег, обележеног
118