С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
фантастичној причи Стара кућа број три Еле Пероци, фантастика и прекорачење датости, у служби су стварног прекорачења датости, у функцији откривања потенцијала који се крију у деци, могућности да не буду само посматрачи и пасивни ученици у животним збивањима док не порасту, док не постану одрасли. Прича о непослушној нози Душана Радовића, открива у обичном, скромном, марљивом и честитом обућару Клину потенцијале које он није ни наслућивао у својој тежњи да буде у оквирима устаљеног и уобичајеног реда, у сигурности коју му је обезбеђивало припадање стаду.
Фантастична прича би да промени свет или бар да изрази сумњу у ваљаност његовог устројства. Она је од бајке ближа уметности и поезији, јер је упућена на трагање за неотуђеним смислом ствари. Иако су понекад фантастични ликови двојници бајковитих( пети најмањи прст у Причи о малом прсту Душана Радовића варијација је лика најмлађег брата наивка, глупка и будале), они се од својих прототипова разликују што изражавају критички однос модерне књижевности према животу. Критички се односећи према ограничењима стварног света, фантастичка прича се супротставља свеукупној књижевности за децу( и реалистичкој), која обилује митовима, окамењеним и стереотипним представама, као што су: дечија небрига за хигијену( а не општа небрига и деце и одраслих), чачкање носа( такође), лењост( исто тако)... – коначно, читаво детињство као царство среће и безбрижности свеопшти је мит који се у књижевности за децу упорно брани од подривања и дела која о детињству говоре на другачији начин.
Фантастична прича омогућава својим јунацима и својим читаоцима да искоракну из ограничености и ограничења реалног света, да превазиђу достигнуто, да се не мире са постојећим. Не смеју нас заварати чудесне приче, које нас након искорака поново враћају на старо и
117