С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
* * *
Дођи. У михољско лето. У рану јесен. Преваспитај јутра. Начини тако да ноћи буду паметније. Ја ћу ти то дозволити.
Немој ми отети мене. Онда нећемо имати нас. Ја бих са кровова радо у приземља, мораш ми опростити по који спрат.
Иди. Кад зима проспе прве пахуље по твом капуту, и кад се у твоје груди настане друге жене.
Понеси ме. У постеље каљаве од зноја, мирисне од пожуде.
Кад се вратиш. Познаћу те још једном, пространством напетих нерава.
Не остављај ме. Празним зидовима, празним листовима, и постељама које то никада нису, али празне душу.
109