С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
АМАНЕТ ДИМА
Кликери у башти слеза, пробуражени трбуси. Ливада твог детињства.
Сан о јединству, или кнедла у грлу наших очева. Закрпе на постељама, твоје и моје мајке.
Наша љубав, послератна. Режија је потомка ничије земље. Очи са друге стране астала, упрте у границе, снебиване у помисли њиховог преласка, и оних прелазака у нама.
Загасла сунца на капцима, уморна од далековидости, рађају се у боли чамотног јутра, док нечиста крв слива се у пете оних који одлазе. Али куда? Може ли се још отићи?
Барут смо и варница очима оних жедних земаљског мира. Бесом избраздано лице, и крвав додир под опсадом туђих руку.
Гину. Растрзане наде. Заборављена вера и проћердано наслеђе. Коме ме остављаш? Њима.
110