Три песме | Драгана Зорић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Три песме | Драгана Зорић
ВУК
У крвотоку твоме кључа бела пена, усне нагриза, и ти је зовеш жар. Није ватра.
Има ли чега у набреклости жила? Физика преточена у додир није нужно милина. Ко ти даје за право да тврдиш да те у другоме више има?
Ноћас ће у хуцима, јер овде су речи ређе звук. Умрети лаж оживела у мук.
Чељуст ће твоју послужити мојој, не као љубавни дар, већ као љубављу раздеветану лаж.
Клештима лупаћу ти зубе при удару клатна, јер треба имати ритма, чак и кад се ломи. Чак и кад су снови.
Пред зору ће крик осванути нем, уклесан у дрво од ког фруле неће бити, оваплоћен у плоду у ком ћемо Пана скрити.
108