С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ГРЕШИО САМ
Грешио сам, Господе. Много сам јој бола нанео. Варао сам, Оче. Био сам млад, нисам знао колико је жена нежна и крхка. Нисам препознавао искрене додире од нагона. Све су ми биле исте, исто нашминкане, са истим фризурама, сјајним ноктима. Носиле су све те високе потпетице и уске хаљине. Знам, није оправдање. Желео сам ја, Оче, да у мору њих нађем једну различиту којој ћу се пред Тобом заклети на верност и љубав, ваљда нисам био довољно упоран. Лагао сам, превише. Свакога дана, некако механички те су лажи изговаране. Лагао да волим, лагао где сам и са ким сам, лагао да се не опијам. Био сам горд, летео високо, мислио да знам све. Срдио се, Господе, на најближе. Терао их од себе, повређивао. А само њу једну си ми оставио на овом свету. Чак се и на њу љутио безброј пута. Знао сам ја да није она крива за сиромаштво у ком сам одрастао, шта је друго и могла поред њега. Нисам ценио њене проплакане ноћи и искидано срце. Нисам желео да разумем недостатак образовања који су јој ускратили па се стидео њеног присуства много пута, а не видех љубав у тим плавим, сјајним очима.
Заривао сам, Оче, многе речи у њено срце као жилет, називајући је свакаквим именима долазећи као младић припит дому. Кривио је што нисам као сви „ нормални“ момци дотакао земљу велеграда. Жудео сам за новцем, лаким девојкама, лепом одећом, скупим колима, прескупим ситницама. Одбијао сам веру... Гурао је са врата собе кад ми принесе кадионицу и тамјан. Ружно сам о Теби говорио кад Те спомене, опрости ми. Викао сам на њу, чак и ударио пар пута. Не примећивах да понављам очеве поступке. Упитала ме једном:
„ Како ћеш жену сутра поштовати, ако не поштујеш ону која ти је живот подарила?“
104