С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Оћутах јој на то, пљунух на кућни праг и такав живот. Не видех у тим годинама шта значи родитељска љубав, не схватих да се то не купује новцем, не схватих да ми многи завиде на тој безграничној љубави и мајчиној пажњи. Био сам глув за похвале које су јој упућиване, био сам слеп за њено мило лице, срећан осмех када бих био присебан и трезан. Убио сам, Господе. Одлазећи од ње нисам видео да сам је убио. Моја глад за новцем и лагоднијим животом није разумела њену љубав и страх. Ја нисам разумео њене сузе на вратима капије када ме је молила да не одлазим. Годинама се нисам јављао, ни пожелео да јој чујем глас.
Успео сам у животу, живео у најлепшем делу града, имао добро плаћени посао, куповао шта и где пожелим. На мајку ни помислио нисам. Како сам је заборавио ја, тако су је полако заборавили сви. У немаштини и беди, одбијајући сваку помоћ и храну, душу Ти је предала. Ја сам крив. А касно је – знам. Тек када изгубиш видиш где си грешио. И сада видим да си добио анђела, да сам могао да имам оно без чега ћу ти једног дана доћи. Не тражим опрост од тебе, већ од ње.
Мајко, опрости што од мене љубав ниси осетила, што ти никада нисам био понос и снага, опрости што сам се срдио и љутио на тебе, што никада под руку са тобом нисам прошетао градом, опрости ми на свакој погрдној речи, опрости што си језера суза због мене исплакала.
Мајко, опрости што ти никада нисам рекао да те волим, нисам ти рекао да си увек била дама, опрости ми што ти никада нисам ни кафу скувао, узимао последњи динар, опрости што те нисам поштовао и што сам те заборавио.
Мајко, опрости ми што ти живот нисам продужио, унуке и нову породицу подарио, опрости што си увек са сузама о мени причала и сагињала главу кад ми име чујеш, што ти осмех нисам опет вратио на лице, опрости ми што сам био као он, што те никад нисам пољубио и рекао да сам без тебе заправо ништа.
105