С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
милост и немилост. Гледам свој идол, свог хероја како губи последњу битку, а ја стојим и не реагујем. Чујем његово шуштање, сиктање као у змије, главни тужилац окривљује је за последње године живота, за непружену љубав, за небригу и немар према њему, за сваки одлазак у кафану, за препуштање сластима алкохола, за сваки одлазак другој жени која би га дочекала увек раширених руку. Као и у детињству притрчавам јој са потоцима суза на лицу, и поново ме дочекују крваве руке и усне. Моли, преклиње да не плачем, да заборавим, исте речи свих ових година, али без оне наде као некада. У тражењу бар зрна емоције у њеним очима, осећам стаклиће по рукама, не боли, не пече, али ствара бес. Мајка као мајка, препознаје чак и кад лажеш а камоли не почетак мржње. Док као на фронту, узвраћам истом мером чујем врисак:“ Не! Отац ти је!” Који отац тако подиже дете? Какав то отац растура породицу? Колико си отац ако ти твоје најрођеније није довољно да будеш срећан? Како неког називати оцем док сумња да сте му дете? Низ питања већ сложених у глави прекида њен нежан додир, и поглед тек пробуђеног детета.
“ Зашто нас дека не воли?”, упитала ме својим танким гласом. Узимам је у наручје, љубим борећи се са сузама, лажем је као мене што је мајка. Воли њу дека, само му је лош дан, изнервирао се на послу па ће проћи, ми ћемо отићи ускоро на једно лепо место где ће сви људи да нас воле.
“ Молим те, немој код тате да ме водиш, он увек има лош дан.”
А ја је грлим, и обећавам као што је и мени много пута. А онда плачем јер се плашим да ни она неће побећи од истог. Да ће плаћати грехе које не треба, да је кажњена рођењем.
103