Две приче | Дијана Тошић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Две приче | Дијана Тошић
КРОЗ СЕЋАЊЕ
Поново бука. Ево, сад ће и звук разбијеног стакла о зид. Отварам врата и већ знам шта ћу видети чим се заврши шетња од десет метара. Стојим на прагу и иста сцена као некада. Црнокоса, уплакана, превише мршава прилика склупчана у ћошку, рукама обгрлила колена. Ни јецање се не чује. Непомична на први поглед. Преко пута ње, за великим, округлим столом седи он. Некада прелепе плаве очи, сада крваво црвене, велики подочњаци, језиком отеклим од алкохола покушава да изговори све псовке које је људски род смислио. После сваке гађа о зид било којом недужном посудом која се затекла на столу. Она ћути, тргне се само када стаклићи почну да падају по њој. Увек исти разлози: мала или никаква плата, хладна вечера, неопеглана кошуља, нека друга жена, превише јак алкохол.
Гледам и сада, поново просипа по њој исте увреде, исте псовке, и даље страда нетакнута вечера како би глава породице била задовољна. Попут уплашене срне подиже главу ка мени, свесна мог присуства, очекујем да у очима видим страх, бес, тражење помоћ. У очима јој не видим ништа, ни жељу да све прође, ни наду за спасом и животом, видим поглед који се полако гаси. Предаје се. Она, која то никада није допуштала, она која ме увек у овим моментима грлила и лагала да ће проћи, да је лош дан. Љубила ме крвавим и отеклим уснама од његових удараца, слана од суза, и говорила да неће више никада, да се заклео пред иконом, пред нама, да смо му светиња, да смо једне једине. Она, која је умела да узврати, да казни, да воли и поштује кад и не треба, сада се гаси, напушта све, препушта њему на
102