С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Што је могло за децу, не би могло за одрасле. Све је казао као да неће, као да не зна шта говори, да би надмудрио и опростио онима који не знају шта раде.
Радовићеве песме имају дупло дно и могу се разумети најмање на још по један начин. Свака је уникат и свака је послужила као матрица са које су други отискивали оно најбоље што имамо у такозваној дечијој књижевности.
У нашој модерној поезији имамо мало шта озбиљније од Радовићевих дечијих песама, а скоро ништа слободније и дубље мишљено, необичније виђено и скупље казано – од његових афоризама.
Писао је за децу, а највише читалаца имао међу одраслима.
Исувише мудар да би био дубљи од свог језика и паметнији од свог народа. Неостварена жеља била му је да напише буквар. Мислим да би тај буквар био – за одрасле. Да смо га добили, имали бисмо рашчишћене бар основне појмове. Вратили бисмо се себи и још једном кренули испочетка. Оваако смо остали без буквара и без Душана Радовића. Али ако бисмо једном и ми на великом планинском венцу клесали главе наших великана, један од ретких који би то заслужио, а имао и одговарајућу главу, био би Душан Радовић.
( 1984)
Антологија српских похвала( XIII-XX век) – Јован Пејчић, Београд, 2006.
101