С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Матија Бећковић
САМО ДЕЦА НЕ ПРЕСТАЈУ ДА БУДУ НАРОД У ВРЕМЕ КАД ЈЕ ЈЕДИНО ПОШТЕНО И ПАМЕТНО – БИТИ ДЕТЕ
Похвала Душану Радовићу
Иво Андрић је некоме поверио как не воли да пише писма, јер му свака лепа реченица треба за прозу.
На разгледницама које је Душан Радовић слао пријатељима има више поезије него у читавим збиркама песама. Те реченице би се комотно могле укључити у његова сабрана дела. А писао је као што је говорио, и подједнако се мучио и са једним и са другим.
Нико није био дубљи на плићим местима, нико није трошио скупљи дар на јефтиним пословима, нико није заложио већу памет у свакодневној служби своме народу, нити смо имали крупније главе на нижим положајима.
Душан Радовић је Иво Андрић који је одбио да одрасте. Андрић који се постидео и почео да пише за децу.
У ствари, био му је потребан народ, а само деца нису престала да буду народ у време када је једино било поштено и паметно – бити дете.
Радовић је себе доживљавао као примењеног песника који ради по кућама, а сам је написао да је почео да пише за децу из кукавичлука књижевног и животног.
Сад је све готово, и кад му нико не може ништа, можда смемо одати последњу тајну. Тајну коју је песник и од себе крио.
Овај Змај после Змаја, пристао је да буде и писац за децу. Његов проницљив и довитљив ум само се послужио овим жанром као лукавством да на што безазленији начин покрене што крупнија питања, да што чистије, здравије и ведрије изрази што дубље и заумније садржаје.
100