www . knjizevnicasopis . com / broj-34
Београђанин , он није платио дуг најутицајнијем песнику своје младости , В . Илићу ; његови узори били су од почетка страни , француски парнасовци и симболисти . Од њих се , слично Дучићу , учио савршенству форме , прецизности израза , јасности , уметничкој самодисциплини . Започевши касно , он је мало писао : објавио је две танке свеске стихова ( 1903 , 1912 ), а после њих само још неколико песама .
У поезију тог раздобља Ракић уноси интелектуалну скепсу и песимизам , својства која у тој мери нису била изражена ни код једног српског песника после Стерије . Одгојен више на страној него на домаћој традицији , много ближи Бодлеру него Стерији , Ракић , сав прожет осећањем опште недовољности , пролива сузе бола " над туђим несрећама и неисцрпном нашом бедом ". Живот је шкрто одмерио сва наша уживања , у њему нема ничега довољно , ничег новог , све тече у бескрајном , монотоном понашању , " увек исто пиће , увек исте чаше ". Ситуација човекове утамничености , његовог робовања на земљи , једна од средишњих књижевних тема тог доба , нашла је у њега особен израз ( Долап , У квргама ). Једини излаз из те ситуације јесте смрт , која мора бити потпуна , коначна , без наде у бесмртност . Ракић спада у оне песнике који су најдубље загледали у смрт и непостојање . Гашење живота у мртвилу , прелаз из бића у небиће , постепено тоњење у мир који је таман и дубоко – тема која је надахнула многе наше песме од појединих Змајевих увелака до Дисове Нирване – јавља се и у неким његовим песмама . Ракићев песимизам обојен је иронијом и самоиронијом . Пред великим питањима света , Дучић је увек задивљен , Ракић стално скептичан , осмехнут , ироничан .
Противтежу том егзистенцијалном очају налазимо у његовом снажном сензуализму , у жудњи за пуноћом живота . Сивилу свакодневног трајања , он претпоставља живот који би се проживео интензивно и кратко , у једном трену . У тежњи за оним што је аутентично у животу , он одбацује сваку обману , сваку улепшавајућу слику . Без страха се суочава са смрћу , али се дубоко ужасава свега оног што окружује смрт , оне " глупе комедије смрти " коју праве људи . На сличан начин он одбацује сентименталност и реторику љубави , сва она заклињања у чистоту и трајност осећања . У љубави је истинит само тренутни занос , предавање страсти која је безмерна али краткотрајна , после чега долази засићеност и равнодушност . Љубав је у
70