www.knjizevnicasopis.com/broj-34
његовим песмама стављена под лупу хладног разума. Оне мање
говоре о осећањима него што их демаскирају, али и кад се
разгрну осећања увек ће остати оно што је за Ракића најважније,
чулна страст.
Свог песимизма и скепсе Ракић се у потпуности ослобађа
једино у родољубивим песмама (циклус Са Косова, са свега
седам песама). У њима је проговорило национално одушевљење
које је захватило читаво друштво уочи балканских ратова.
Настале на местима где је живела наша стара држава и култура,
Ракићеве косовске песме носе у себи нешто од аутентичне
ароме нашег средњег века (Јефимија, Симонида, На
Газиместану).
Ракић је књижевни ерудита, добар познавалац поезије,
строг у захтевима подједнако према себи и према другима.
Савременици су се дивили његовој формалној беспрекорности,
углачаности његових дванаестераца и једанаестераца. Данас,
међутим, то својство више одбија него што привлачи.
Савременом читаоцу ближи су други квалитети Ракићеве
поезије, њен интелектуални песимизам, сензуализам, иронија,
аутентичност доживљаја, егзистенцијалне збиље човекове.
Знатно суженији и скученији од Дучића, Ракић је више од њега
песник модерног сензибилитета, његове песме говоре нам с
мање удаљености од Дучићевих.
Јован Р. Деретић,
Кратка историја српске књижевности
Извор - Пројекат Растко
_________________
71