www.knjizevnicasopis.com/broj-34
Дучићева поетика јесте поетика великих тема. Лиричар, по
његовом мишљењу, може "постати великим песником само онда
када буде казао велике истине о трима највећим и
најфаталнијим мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави,
о Смрти". Та програмска опредељеност обележила је цело
његово дело. Код Дучића се стално осећа напор да буде на
висини задатка који је себи поставио, да о великим стварима
пева на начин великог песника. Отуда извесна пренапрегнутост
његова израза, што се испољава како у претенциозном истицању
великих, судбинских тема у наслове песама и циклуса, тако и у
хипертрофираној симболици, у песниковом настојању да у
сваком, чак и најбезначајнијем детаљу види нешто изузетно,
судбинско, "страшно". Из тога основног става произилазе и друга
својства Дучићеве поезије: њена неконкретност, недостатак
непосредности, честа појава апстрактних, сентенциозних
уопштавања у стиху, тежња ка узвишеном стилу и свечаној
патетичној дикцији. Те склоности најмање су погодовале
љубавној лирици коју је неговао нарочито у првој и другој фази.
Дучић никада не пева о неком конкретном љубавном
доживљају, него увек о жени као таквој, о љубави као таквој. Из
његове поезије ишчезава један од главних ликова раније и
тадашње поезије, лик идеалне драге. Уместо ње појављује се
Жена као "богиња охола и прека", која носи у себи "више закон
света него закон срца". Она у песнику више побуђује рефлексије
о љубави, животу и смрти него осећања. Љубав је у њега
нестварна, измишљена, монденска, пре литерарно него животно
осећање, више велика тема него лични доживљај. Тежња ка
изузетном и велелепном испољила се и у помпезној реторици
његових родољубивих песма (циклуси Моја отаџбина и Царски
сонети). Моја отаџбина из Шантићевог породичног гнезда
прешла је у њима на заставе славе што лепршају пред
победничким легионима. Слава, победа, заставе, цар и царство
– јесу опсесивни мотиви његове патриотске лире. Његова је
главна родољубива песма Химна победника, а његов је главни
национални јунак цар Душан, победник, император, освајач,
законодавац. У песмама о њему показао је ипак да му је српски
средњи век далек те је само у ретким тренуцима успевао да
успостави приснији додир с њим. Много ближи од
средњовековне Србије био му је ренесансни и барокни
Дубровник. У циклусуДубровачке поеме откривамо извесне
68