www.knjizevnicasopis.com/broj-34
Тог тајног љубавника нетакнутог
Што осликаће ме у чежњи за мном,
Лепоту храма увећавши.
И не открисмо тајну никоме,
Ни једно другом, иако видело се,
Живели смо своју љубав ћутећи.
Све стало је у моје очи на фресци.
Сва снага љубави неисказане, непроживљене.
И препашће се од ње, Арбанас крволочни
Кад у храм уђе, где мој несуђени ослика ме
Чежњу толећи, створио ме,
На веке откривши наше боли.
А потом сви песници српски славиће ме,
Моје угашене очи, љубави жељне, будећи
У слави љубави да трају, да ме рађају
Кад сама наследника не родих.
Волећи све што мрзех
Вољу Врховну испуних:
Љубећи – љубљен бићеш!
НОЋ МУ ЈЕ САКРИЛА ЛИЦЕ
Ноћ му је сакрила лице
А оголила душу, лунарну луталицу,
Као без вида јурнуо је ка жени тој
Тако ослобођен стида
Што окива га и дави
Да чудо живота слави
Без форме и ограда,
Он запенушан у снази
И она не одвећ млада.
58