www . knjizevnicasopis . com / broj-34
ИСТИНА СИМОНИДИНИХ ОЧИЈУ
Мрзела сам земљу далеку , Непознату у коју идем Мајку напуштајући , своје детињство , Тај нови језик који тешко учих . Мрзела сам краљевство што ми нуде Све узевши ми , мој живот дечји . Мрзела сам себе што женско сам , Што предају ме и продају Охолом Краљу што све може Сем да пробуди срце ми . Мрзела сам свој живот , Смрт дража била би ми у дому мом , Гроб у земљи мојој Од постеље брачне у коју лећи морам Себе не спознавши , Свему невична сем страху .
Ал ' живот игра сурова је И играти се мора по вољи чудној . Мрзела сам очеве лажи Да добро биће у дому том Владара српског славног , Да поштована и вољена бићу .
Кад старе похотне руке зграбише ме , подераше на мени све чедно , душу на двоје распорише , мржња увећа се задуго .
И прође цела ми младост празна У бесу прикривеном , патњи . Тек једне очи што стално мотрише ме , Дубоке светле ко сунце чедне Пламен љубави запалише у срцу ми жедном И почех све да волим : Свог старог владара што довео ме Патњу и срећу да кушам у земљи српској , Тај чудни језик што прославиће ми име ,
57