www. knjizevnicasopis. com / broj-34
ИСТИНА СИМОНИДИНИХ ОЧИЈУ
Мрзела сам земљу далеку, Непознату у коју идем Мајку напуштајући, своје детињство, Тај нови језик који тешко учих. Мрзела сам краљевство што ми нуде Све узевши ми, мој живот дечји. Мрзела сам себе што женско сам, Што предају ме и продају Охолом Краљу што све може Сем да пробуди срце ми. Мрзела сам свој живот, Смрт дража била би ми у дому мом, Гроб у земљи мојој Од постеље брачне у коју лећи морам Себе не спознавши, Свему невична сем страху.
Ал ' живот игра сурова је И играти се мора по вољи чудној. Мрзела сам очеве лажи Да добро биће у дому том Владара српског славног, Да поштована и вољена бићу.
Кад старе похотне руке зграбише ме, подераше на мени све чедно, душу на двоје распорише, мржња увећа се задуго.
И прође цела ми младост празна У бесу прикривеном, патњи. Тек једне очи што стално мотрише ме, Дубоке светле ко сунце чедне Пламен љубави запалише у срцу ми жедном И почех све да волим: Свог старог владара што довео ме Патњу и срећу да кушам у земљи српској, Тај чудни језик што прославиће ми име,
57