www.knjizevnicasopis.com/broj-34
Помилуј ме, тата, у шуштаво вече,
па иако више баш и нисам мали;
нека твоја прича жубори и тече,
за косу ме чупни - шта ће да ми фали?
Од твога осмеха топла кућа сија,
без тебе би, хладна, зајецала тамом.
Смешиш се лепше од целога света.
Од твог осмеха растапам се и ја:
живи, молим те, три стотине лета заједно са мном и са мамом.
Помилуј ме, тата, у буцмасте зоре,
па кад се тргнем и упитам: „Ко је?“ видећу очи што љубав говоре
и дан ће ми личити на осмехе твоје.
КАДА БИ МОРЕ ШЕТАЛО
То ником не би сметало,
ма, био би то рај,
кад би се море шетало
из једнога у други крај.
Замислите: Јадранско море
чак у подножју Фрушке горе,
а тамо сунчана плажа,
по води барке плове,
док изнад сремских пејзажа
посматраш галебове.
И замислите: једног дана,
однекуд из Тихог океана,
доплови буцмасти кит,
весео и сит,
без невоља и брига,
око Руме - до Ирига...
51