www.knjizevnicasopis.com/broj-34
ЈЕСЕЊИ ВЕТАР
Ко ли се то шуња нашој кући?
Хоће ли можда у собу ући?
Помало и страх ме хвата,
срећа да су ту мама и тата.
Ево га: полако куца и плаче.
Не, то само мјауче маче.
Ма, није маче. Нешто је јаче.
Можда је јаре, кад тако скаче.
Сад, опет, тутњи попут воза.
Па, ипак мекеће као коза.
Хукће и букће попут звери.
Јесте, страх ме. Срце трепери.
„Буди се, мама! Чујеш ли, тата?!
Сад ће у собу! За кваку хвата!
Можда је гусар с далеког мора
долутао до мог прозора!“
„Не бој се, сине“, каже мама.
Њеним гласом засија тама.
„То само јесен напољу лута
и носи ветар испод скута“.
ПОМИЛУЈ МЕ, ТАТА
На леђима носиш темеље куће.
У очима топлим рађају се звезде.
На руке би смели лептири да слете
и птице да песме бескрајне угнезде.
Јер, руке ти миришу на сомуне вруће,
а грубе шаке никада не прете.
50