www.knjizevnicasopis.com/broj-34
су таласи великом брзином ударали у зидове. По њима су још увек
трепериле сенке, а глава будућег утопљеника грчила се у настојању
да преживи кобну ноћ. Обема клонулим рукама држао се за столицу,
а повремено би се у болном јецају ухватио за врат.
Крај прозора је мирно седео човек са пером у руци. Гледао је
како облаци заклањају Месец. У наступајућем помрачењу зачуо се
хук воде, да би убрзо наступила злослутна тишина.
“Ја сам твој Бог”, изговорио је са задовољним изразом на
осенчaном лицу и погледао ка месту где је до пре пар редова седео
несрећни млади господин из богате породице.
Једним потезом руке отерао је случајне пролазнике са моста
и стакленом чашом заробио уморног ноћног лептира. О убиству те
кобне ноћи сада нико неће моћи да посведочи.
Јелена Цветковић
ДИВ
Моја прабака била је див. Тако ми је мама рекла, још кад сам
била сасвим мала, као пасуљ, као зрно пиринча. Није моја прабака
била див зато што сам ја била минијатурна, већ зато што се она
мојој мајци чинила непрестајућом. Стално је расла, на све стране.
Дужила јој се кључна кост; повећавао нос као Пинокију; руке су се
неприродно кривиле колико су биле дугачке; мишићи су расли као
пликови - велики, испупчени, испреплитани и набрекли на местима
где не би требало ни да их буде; њена рамена су изгледала као да
има три слоја нараменица; кључна кост јој је направила места за још
једну главу; глава јој је била Сатурн; ноге секвоје; стопала корита
река; стражњица два брдашца између којих смо изградили наш мали
град; њен стомак океан са виром на средини... Била сам превише
мала, кад је прабака умрла. Али све ово ми је испричала мама.
45