www . knjizevnicasopis . com / broj-34
Две кратке приче
КОБНА НОЋ
“ Нећу стати на тај мост и нећу узети камен ”, сасвим одлучно је одговорио , прекрстивши руке у знак протеста .
“ Када бих само ја тебе слушао ”, насмејао се и наставио да пише . “ Борићу се за дах , млатараћу рукама , дозивати у помоћ , али нећу потонути .”
Окренуо је главу у правцу прозора , који је већ дуго пропуштао месечеву светлост . Ноћ пуног Месеца испунила је собу сенкама , па су по зиду играле силуете ноћних лептира , свитаца и закаснелих пролазника . Огрнуо се треперавим мраком , настојавши да не мисли на оштрину ледене воде , губљење свести и нестајање у звуку затварања последње странице . Посматрао је занесењака пред собом , човека који у жару тренутка , понесен сјајем сребрнасте ноћи , кроји његову малу судбину . Мрзео га је , али га се у исто време и бојао . Сада је дошао у ситуацију да мора да моли за свој живот , да клечећи на коленима преклиње за мрвицу милости . Својим зажареним и уплаканим очима гледао је сенку пера која се вијори на зиду , и као застава се победоносно зарива у његово потопљено срце .
Како је игра сенки постајала све живописнија , његове су руке биле под све већим теретом . Осећао је како му конопац сече вене и зауставља крв , а дланови падају ка земљи , као одсечени . Ледена струја је потресала тело , управо у ритму померања пера на обасјаном зиду .
“ Борићу се ”, несигурно је изустио , гледајући у поседнуту прилику крај отвореног прозора .
“ Ја кројим твоју судбину ”, нагло му се окренуо , повисивши глас . Минути су пролазили , а њему је све више понестајало ваздуха . Звук немирне воде разгранао се великом просторијом , па
44