www. knjizevnicasopis. com / broj-34
Две кратке приче
КОБНА НОЋ
“ Нећу стати на тај мост и нећу узети камен”, сасвим одлучно је одговорио, прекрстивши руке у знак протеста.
“ Када бих само ја тебе слушао”, насмејао се и наставио да пише.“ Борићу се за дах, млатараћу рукама, дозивати у помоћ, али нећу потонути.”
Окренуо је главу у правцу прозора, који је већ дуго пропуштао месечеву светлост. Ноћ пуног Месеца испунила је собу сенкама, па су по зиду играле силуете ноћних лептира, свитаца и закаснелих пролазника. Огрнуо се треперавим мраком, настојавши да не мисли на оштрину ледене воде, губљење свести и нестајање у звуку затварања последње странице. Посматрао је занесењака пред собом, човека који у жару тренутка, понесен сјајем сребрнасте ноћи, кроји његову малу судбину. Мрзео га је, али га се у исто време и бојао. Сада је дошао у ситуацију да мора да моли за свој живот, да клечећи на коленима преклиње за мрвицу милости. Својим зажареним и уплаканим очима гледао је сенку пера која се вијори на зиду, и као застава се победоносно зарива у његово потопљено срце.
Како је игра сенки постајала све живописнија, његове су руке биле под све већим теретом. Осећао је како му конопац сече вене и зауставља крв, а дланови падају ка земљи, као одсечени. Ледена струја је потресала тело, управо у ритму померања пера на обасјаном зиду.
“ Борићу се”, несигурно је изустио, гледајући у поседнуту прилику крај отвореног прозора.
“ Ја кројим твоју судбину”, нагло му се окренуо, повисивши глас. Минути су пролазили, а њему је све више понестајало ваздуха. Звук немирне воде разгранао се великом просторијом, па
44