www . knjizevnicasopis . com / broj-34
Стотину , хиљаду пута , међутим увек мало другачије . Час би стопала-корита постајала тешки танкери пуни нафте ; час би руке биле дрвеће , час пантљике ; понекад јој је стражњица личила огромној шерпи за пекмез моје баке ; а ноге би биле боце бутана или књиге наслагане у недоглед једна на другу ... Постајала је прабака , тако , сасвим чудновато биће . Исткана од сећања моје мајке , па и моје баке - коју јесам стигла да упознам - утиснута у моје замисли као неко митско биће ; као титан ; као природа сама . Мама ми је рекла да је прабака умрла два дана пошто сам се ја родила . Имала је сто две године . Иако нису тачно знали годину рођења моје прабаке , грешка је могла да буде годину или две дана . Прабака је рођена , дакле , у мраку изгубљених присећања , неког другог света који нам је сад јако далек и неразуман . Баш као божанство . Мама ми је још казала да је прабака узела моје телашце међу своје прстограње и да ме је гледала дуго својим калеидоскопима . Онда ме је вратила мајци у наручје , па легла у постељу и никад више није устала . Као да је хтела да се увери да ће са мном све бити у реду , па кад је схватила да хоће , отишла . Али , по причи моје маме , она је још увек ту . У свим стварима које помиње и дотиче , она види своју баку , моју прабаку . И ја полако почињем да је назирем . У оџацима фабрика видим њене отежале листове ; кровови кућа су јој лактови ; цвеће на улици мајушни брчићи у угловима горње усне ; паркет је одебљала кожа њених пета ; шодер крај градилишта тешке сузе , асфалт рапави језик ...
Кад сам први пут видела гроб своје прабаке , заплакала сам . Деловао је тако мали . Као пасуљ , као зрно пиринча .
Ана Милош
46