www. knjizevnicasopis. com / broj-34
Стотину, хиљаду пута, међутим увек мало другачије. Час би стопала-корита постајала тешки танкери пуни нафте; час би руке биле дрвеће, час пантљике; понекад јој је стражњица личила огромној шерпи за пекмез моје баке; а ноге би биле боце бутана или књиге наслагане у недоглед једна на другу... Постајала је прабака, тако, сасвим чудновато биће. Исткана од сећања моје мајке, па и моје баке- коју јесам стигла да упознам- утиснута у моје замисли као неко митско биће; као титан; као природа сама. Мама ми је рекла да је прабака умрла два дана пошто сам се ја родила. Имала је сто две године. Иако нису тачно знали годину рођења моје прабаке, грешка је могла да буде годину или две дана. Прабака је рођена, дакле, у мраку изгубљених присећања, неког другог света који нам је сад јако далек и неразуман. Баш као божанство. Мама ми је још казала да је прабака узела моје телашце међу своје прстограње и да ме је гледала дуго својим калеидоскопима. Онда ме је вратила мајци у наручје, па легла у постељу и никад више није устала. Као да је хтела да се увери да ће са мном све бити у реду, па кад је схватила да хоће, отишла. Али, по причи моје маме, она је још увек ту. У свим стварима које помиње и дотиче, она види своју баку, моју прабаку. И ја полако почињем да је назирем. У оџацима фабрика видим њене отежале листове; кровови кућа су јој лактови; цвеће на улици мајушни брчићи у угловима горње усне; паркет је одебљала кожа њених пета; шодер крај градилишта тешке сузе, асфалт рапави језик...
Кад сам први пут видела гроб своје прабаке, заплакала сам. Деловао је тако мали. Као пасуљ, као зрно пиринча.
Ана Милош
46