www.knjizevnicasopis.com/broj-34
човек је седео сам
жена је седела сама
били смо нас двоје
ти са мном
ја с тобом рука у руци
побегли смо из претрпане скупине самоћа
и придружили се усамљеној скупини
прво смо читали тугу једно у другом
онда смо сели на мокру траву
ти си говорио остајући тих
ја остављала тишину да говори
док су бродови у Боскада луци чекали
на људе
светла су се угасила
мачка је отишла
остављајући нас двоје на мокрој трави
на месту у времену
тебе и мене...
СЕЋАЊА СУ ТАКОЂЕ...
оголила сам своје гране
и разбацала звона лишћа по ветру
носила сам суву траву из давнина
рекох, ватра би требало да буде велика
у шумама изгорелог срца
ако су дани тишине камење
на прагу врата
ако они пресецају плаве улице у венама
смех њихове самоће мора да се чује
у свитање голотиње дрвећа
мора да гори као ватромети што се врте
ватра мора да буде велика
сећања су такође покривена пепелом на гробљу љубави
40