www.knjizevnicasopis.com/broj-34
мора да га опраши. Неуморна радилица пчела љуби ли љуби тучак
Живота да би он крунисао касније, обострану љубав
ванвременску, тамнозеленом чауром; у њој љубоморно скрива,
чува драгоцене Божије семенке, неопходне за рађање Живота
новога, када се створе услови земаљски – пролећни пољупци
небеског владара, Сунца.
Твоје купинасте напућене усне што и нехотице мамише на
додире – беху сладострасне латице спремне на „зеваличин
пољубац“. Ти девица си у раљама мојих додира Живота или Смрти,
уклета богомољка, чију снагу смртоносне сисаљке тада још слутио
нисам. Сунчане ти струне из зеница беху задојене дамарима страсне
чежње што нас мамише у замку дотле недоживљене врелине. Раја
или Пакла?
* * *
Немој ми бежати из сећања и мрвити латице својих пољубаца,
подата моја „зевалице“. Ја бејах Ромео твој, у ноћи обгрљеној
опојним мирисима цветова невесте зове. Ти удисаше уздрхталим
пупољцима груди лепоту наше Ноћи откровења. Како си само била
нежно предата додиру пчелиње жаоке! И омамљена беше, Јулијо из
ноћи дотле несањаних, нектаром медне страсти!...
Сваког рађања пролећа затитра у грудима струна харфе
прохујалости, када невине зовине пахуљасте звездице понуде
заштиту, својим раскошним кишобраном сећања, медоносним
пчелама. Зар то не беше и заштита љубави нашој, никада до краја
оствареној?
Данас онемоћала старост душу греје опојним дахом
кокичастих цветних лептирица зове. Време не лечи ране младости,
само их још дубље, болније, бесповратно урезује у ум немушти, у
душу беспомоћног заморчета свемира, наивног бића људског.
36