www.knjizevnicasopis.com/broj-34
дрвета едемског, тог забрањеног воћа што мамише нас неодољивом
генетском снагом својом?
Ми, Јулијо мојe младости бесповратне, бесмо дошли до
сазнања да нам дрхтаве невине струне чежње нестрпљиво очекују
да буду што пре затитране чаробним штапићем у руци само наше
Царице Љубави. Отуда тај унутарњи немир, па и потајни страх пред
неизвесношћу Судбине, искрише наше зенице заљубљене. И Твоје
скретање погледа када си као срна плашљива, тобоже избегавала
моје сладострасне загрљаје...
* * *
Колико ме силно, још и данас, свег обгрљавају, зауздавају
пипци медузе Љубави. Надражују ми они чула и буде слатку језу,
узбуркану незнаном стидњом коју зрачише лепота кестенова Твојих
очију, Јулијо! Желим, волим призивати из сећања дрхтаје твојих још
недозрелих дојколиких пуцади, при мојим богобојажљивим
додирима уснама. Не знадосмо довољно праву улогу напућених
усница спојених у „сусрет највећи на свету“. Чинисмо оно што нам
пријатно беше у тренуцима немуштих треперења среће коју одрасли
зову тако немаштовитим изразом – љубавна заслепљеност. Знали
смо, додуше, из петпарачких љубавних романа да су за прави
љубавни састанак пожељни сребрна месечина и жмиркаве звездице,
али нама таква срцепарајућа атмосфера потребна не беше. Зачарани
сумраком, дуго у ноћ испијасмо чаше љубави док мазисмо се
шапатима, заштићени од тамног, досадног света.
И беше нам лепо, беше нам топло у затитралим дубинама
душе.
Ничу ми из сећања властите речи које ти шапутах при
ушној шкољци док објашњавах значење „зеваличиног пољупца“.
Ти смејаше се звонким невиним смехом мом необичном поређењу
док сам ти цвркутао бесмислице о магичном рађању љубави
између пчеле и цвета „зевалице“. Драговољно се као чудом
отвара тај тајанствени цветак, при додиру пчелине рилице,
сисаљке, којом она као добра вила, наредбом свог генетског кôда,
35