www.knjizevnicasopis.com/broj-34
тога тренутка, часа и дана, управљати његовим садашњим и
будућим трајањем...
(А највећа незнана владарка људског рода – царица Љубав –
живи, нажалост, само у кратком трајању живљења лета лептира.
Људско биће, ипак и даље погубно срља на само дно провалије
зване – Живот тренутка. И пријатно му срцу док дрхтуљи сваки нерв,
а не зна ни зашто ни због чега – за цену властите жртве не пита.)
...Снови презаљубљена младића, од тог судбоносног
немуштог говора прстију, бејаху оживљени јавом. Његов свет доби,
бар му се тако чињаше, чвршће контуре облика и боја које
инстиктивно, без његове воље, изнедрише значајну мисао:
сањарити, чезнути, волети... Нека нова снага дотле неосмишљеног
осећања беше кадра да од њега, голобрадог момчића, наивка
гимназијалца, заљубљеног у музику Битлса – начини краљевића или
просјака; безнадежног патника, заробљеног мрежама царице
Љубави, или храброг освајача тајанствене тврђаве која се зове –
Њене Очи.
И изнедри се, незнано откуда, његова ромеовска љубав.
* * *
O Теби опет сањарих. Стапају ми се у пробуђеним сличицама
минути са нашег првог „виђења“, што нас понесе као захваћене
бујицом у вирове неизвесности живљења.
И што се више трудим заронити у прохујалу лепоту тренутка,
у магновења наших првих поигравања уснама – све снажније ми
измичу сличице толико драгих детаља. Шапутасмо (бесмо тако
слатко наивни!)најлепше, најзаносније речи о љубави док сумрак
падаше по крунастим цветовима зовиног кишобрана.Где ли тада
беху завејани, у слуђеним мислима, они чувени Шекспирови
драгуљи љубави, које Ромео гугуташе малолетној лепотици Јулији
(а и шта би нам значили кад нигде не беше балкона са ружицама)?
Можда зато што бесмо затечени рађањем нама чудесног осећања на
граници светова. Или бесмо недозрели као плод ране јабуке, са
34