www. knjizevnicasopis. com / broj-34
Љубавна прича | Ђуро Шефер Сремац
РОМЕОВСКА ЉУБАВ
( Пољубац цвета зевалице)
Смеђокоси младић срећно је носио на неразвијеним плећима заљубљеничких седамнаест пролећа. Мислио је занесено да ће сваког израњања руменог диска безбрижно полетати у загрљај небеским плавинама, толико осећаше неку силну, дотле њему непознату снагу што будила се из неистражених дубина устрепталог бића.
Није ни чудно – Она беше извор његових ненаданих треперења. Она разбуктавала, у сенци процвале зове, дотле непробуђену енергију младости. Имала је искричаве зенице боје зрелих кестенова! Трешњолике усне њене вајаху најскладнију мелодију коју је невини младић икада дотле слушао и за коју је раније начуо да је могућа само у нестварном свету. Можда тамо негде иза тајанстава дуге јер у бајке никада веровао није.
Не беше му битно што је још одвећ млада; тек је пупело њено невино, најневиније четрнаесто пролеће. Не жељаше већ у корену спутавати раст нејаке биљчице коју први пут осунчаваше ново, њено унутарње сунце. Из дана у дан постајаше све свеснији како лагано тоне, драговољно, без опирања, у вртлог без дна, без повратка. И беше као опчињен...
Кажу: тако се рађа Љубав. Њено величанство, царица звана Љубав која уз помоћ невидљивих нити сунчане харфе чврсто управља одрвенелим покретима удова у присуству његове мале успијуше. Као замађијане, руке извршавају наредбу најдражих му мисли: додирнути те топле нежне прстиће и надати се да ће они прихватити, без неповерења, са трунком загонетног стида, његов знатижељни додир. Хоће ли, потом, он постати само заљубљеник у саму успомену на доживљени испреплетени загрљај прстију – о томе марио није; чак беше му драго непознато ново осећање које ће од
33