www.knjizevnicasopis.com/broj-34
Са Мол Фландерс имамо специфичну ситуацију утолико што
нам се писац обраћа кроз њу, па тако добијамо утисак да је она сама
свој адвокат, самим тим је бољи ако ми присуствујемо њеним
(не)делима а она успе да се одбрани. Томе у прилог иде и њен
карактеристичан дискурс којим она јасно покушава да се оправда.
Наиме, она својим излагањем апелује на читаочеву хуманост и
морал а да притом сама не показује никакве одлике моралности. Ја
бих то препознао као специфичан вид софизма, али урођеног.
Моралистички коментар у Мол Фландерс није ништа друго до један
део њене специфичне одбране и стога је потребно ту одбрану
размотрити.
Ситуацију можемо да посматрамо и из угла у коме она,
преступница са досијеом у Старом Бејлију и Њу Гејту покушава да се
од тих правних акта који сведоче о њеној кривици одбрани овом
исповешћу коју сама пише. Тако би се могло рећи да је ова књига
заправо признање о кривици, правдање и одбрана пред судом
читаоца.
Прво оправдање за свој пад даје нам већ на самом
почетку: ...моја ме је таштина упропастила.
Након тога оправдања се само ређају: страх од беде, лош
положај жене, потреба за сигурношћу...
Још једна од олакшавајући