Било је тешко стићи до олимпијаде у Врању, али ми смо се дуго припремале за тај дан.
Пред полазак све смо биле узбуђене, а наставник највише. Многи су веровали у нас, али ми смо
знале да нас чека наш највећи противник „Халас Јожеф“ из Аде.
Родитељи су нас испратили и пожелели срећу. Док смо путовали, упознали смо се са
ученицима из Сремске Митровице. Првог дана имале смо две утакмице које нису биле баш лаке,
али успеле смо да победимо и осигурамо једну од медаља, али ми смо желеле да својој школи
донесемо златну медаљу. На такмичењу смо биле најлепше, како би наша наставница Јасна
Петровић рекла, јер нам је општина обезбедила тренерке и мајице, тако да смо лепо представиле
свој град.
Другог дана почела је да расте тензија, наставник није веровао да ћемо успети да
победимо Аду јер су они нама ривали и у клупском спорту. Прво смо победиле екипу из
Мошорина и биле смо јако срећне и поносне . Дошле смо до борбе за злато. Наставник је био јако
поносан на цео тим, ипак, на његовом лицу се видело да је несигуран и да страхује од финала.
Добра вест се далеко чула, сви су сазнали да смо ушле у финале. Наши телефони нису престајали
да звоне. Сви су звали да нам честитају и да нам пожеле срећу у финалу, а срећа нам је била више
него потребна .
Страна 4
ЂАЧКО СРЦЕ