Jutros je na ulici bilo takmičenje u ludilu, između vozača i pešaka, dok im je
u tome pomagao saobraćajac. Drugi je stajao po strani i ja sam razgovarao
sa njim. Imali su sastanke u policiji, plaše se da je nešto ubačeno kroz vodu i
hranu.”
“ To bar može lako da se otkrije, naročito ako je u vodi.”
“ Ne verujem, zato što bi to moralo biti telesno i što bi svi mi oboleli. Ovo je
slučaj vezan za elektronske medije, najverovatnije. Nisam najpametniji, ali
svi znamo da su iks zraci sa malih ekrana najštetniji.”
“ Sve mi je poznato, i to sve ide u pogrešom pravcu, da glumimo istražitelje i
policajce. “
“ Nema šanse, jer je ovo zahvatilo ceo svet. Kako ćemo reći da neka od naših
televizija šalje talase ludila kad je u pitanju jedna tačka? Iz jednog izvora
dolazi sve! Razumeš?”
Začuli su glasove ispred vrata i Bogdan ne reče šta misli. Izašli su iz toaleta i
mirno razgovarali sa kolegama koji su bili u prolazu. Svi su imali svoja ali
slična ili ista mišljenja sa drugima. Svako je želeo da radi dok ne pronađe
rešenje.
“Mi smo svi u nedoumici šta je prioritet, uzrok ili rešenje.” – reče im Aleksa,
kada su se ponovo okupili, nezavisno od kolega. On i Marija su pozvali
Bogdana i Davida na kafu. Sedeli su u dvorištu i tiho razgovarali.
“Juče smo decu ispratili u selo. Moj brat nam se kune da u Šumadiji, bar u
njihovom naselju, nema takvog ponašanja. – govorila je Marija – Neka ih
dok je raspust, koliko mogu izdržati, tinejđžeri su to, nedostajaće im grad.
Ali hoću da vam kažem, čuli smo se i kažu da je mirno. Da li je moguće da
nešto postoji u gradskom vazduhu?”
David se zamisli. “ Vidiš, to nam je promaklo. I meni je Vesna napisala kako
su na planini svi zdravi. A svi imaju televizore i druge uređaje u kući…”
“ Tek sada ništa ne znam.” – zaključio je Bogdan, što je u isto vreme bilo
komično i surova istina.