“ Ne znam ko si, ali nešto mi govori da ti smem verovati. Izgleda, nešto je
pobeglo iz laboratorije, navodno pobeglo. Nešto stavljeno u vodu ili hranu.”
“ Da…Ljudski je faktor, samo ne znamo odakle. Ja sam fizičar, ne plaši se,
neću te odati. Nemoj ni ti mene, da smo razgovarali o ovome.”
“Bez brige.” – odgovori mu ovaj i drugarski pruži ruku.
David je seo u prvi taksi koji je video slobodan, srećom, taksista se ponašao
normalno.
Na poslu ga je čekalo iznenađenje. Kolege su uspaničeno hodali po
hodnicima i prostorijama. Razlog je obaveštenje koje je svaki zaposleni
dobio. Bogdan je stigao pre njega i usplahireno mu pružio list papira.
“ Pogledaj! Pročitaj!”
“Poštovane kolege, ovim putem dobijate ponudu da dobrovoljno istražujete
van radnog vremena, u cilju spašavanja ljudske vrste od mogućeg
zaraznog virusa koji napada mozak i utiče na nervni sistem. Sigurni smo
da svi znate o čemu se radi, tako da vam nećemo previše objašnjavati,
nego vam nudimo sva raspoloživa sredstva i mogućnost neograničenog,
danonoćnog rada. Svako od vas može dobrovoljno da pristupi tzv. Uniji,
smatraćemo to kao privatnost i nećemo uticati na bilo čiji izbor. Molimo
vas, da ova ponuda ostane stroga tajna i da svaki rezultat svog rada
odmah prijavite svom pretpostavljenom. Svaku ideju i zaključak, ništa
nemojte kriti, možda u nekome od vas postoji rešenje. Radi se o opstanku
čovečanstva. Unapred hvala.”
Gledali su u potpis pretpostavljenih, sva imena bila su ispisana. Malo u
neverici, malo u sumnji, David je povukao Bogdana za ruku i uveo ga u
toalet.
“ Nije čudo nikakvo što se dešava, ali nećemo reći da smo članovi Unije.
Moramo biti na oprezu.”
“ Misliš da je ovo neki mamac?”
“ Nije, Bogdane, sigurno. Gradimo ovde karijere i ostavljamo deo svog
života. Nećemo biti paranoični. Samo ti kažem da je bolje ne izletati se.