“ Nikada. Pre sam očekivala bilo kakvu propast nego ovako. Ali ne smemo ni
da pomislimo na loše, seti se. Hajde da ćaskamo kao nekada, kao da se ništa
nije desilo.”
“Hajde!” – radosno je Vesna prihvatila predlog i prvo joj ispričala za
razgovor sa Davidom.
Za to vreme u Beogradu…
Imao je osećaj da iznad njega trče konji. Toliko se nervirao da je gledajući u
pakovanje tableta, razmišljao kako bi bilo da popije dve, tri. Umesto toga,
brzo se obukao i umio se hladnom vodom, rešen da izađe iz stana što pre,
bez kafe. Samo da pobegne na ulicu. Ali tek tada je pogrešio. Ono što je
video oko osam ujutru, umalo da ga natera da se ponovo vrati u stan. Ne zna
se ko je pravio veći haos, da li vozači ili pešaci. Na saobraćajce niko nije
obraćao pažnju, mada nisu ni oni svi izgledali normalno. Jedan je duvao u
pištaljku i smejao se kao lud, dok je drugi posmatrao sa strane i krstio se.
Pešaci su uporno pokušavali da pređu pešački na crveno, a onda su im
vozači uzvraćali tako što su dali gas na zeleno. David je u bunilu prišao
saobraćajcu koji je stajao pored auta i posmatrao ludilo.
“ Dobro jutro… Izvinite, da li Vi ovo vidite? Hoću reći, da li Vaše kolege
shvataju da se mora nekako stati na put masovne histerije?”
“ Dobro jutro. Šta da ti kažem, čoveče? Evo stojim i razmišljam da pokupim
svoju porodicu i pobegnemo negde. A gde ćemo, nemamo od čega živeti. “
“ Mene interesuje, šta se priča u policiji, ima li sumnje da je ovo neki
eksperiment?”
“ Počeli su da sumnjaju, održavali su nam sastanke ovih dana. Ima i među
našim obolelih. Pogledaj onog mog kolegu! Šta ću ja sa njim danas!?”
“ I šta kažu na sastancima?”