Slušam u glavi tvoj glas dok mi toplina ispunjava pluća...I tako ću zaspati
noćas, čekajuci neko sutra.
Da te slušam kraj sebe kako dišeš.
I da i ja život osetim.
Setim se ovoga kada me okolina nervira i oštećuje sluh za lepotu.
Setim se kada me iritiraju tuđe reči, koliko me zanima trenutak sa tobom i
da je to jedino važno.
Koliko želim da te osvetlim svojom ljubavlju a da ti ne oduzmem tebe
samog,
koliko želim da te vratim lepoti, da te probudim i povratim u stvarnost.
Ali ne u onu nametnutu stvarnost, već u lepšu stranu koju slutiš a video
nisi.
Slutiš i znaš da je to moguće.
U SRCU JE SVE, U MOZGU JE ILUZIJA. U SRCU JE STVARNO U MOZGU
"KAO".
MOZAK JE DRAGOCEN AKO GA ISKORISTIMO SRCEM.
AKO POSTOJI RAVNOTEŽA, POSTOJI SVE.
I LJUBAV POSTANE STVARNOST, A STVARNOST NORMALA .
Da, to bi bilo to i njena intuicija dokazano u pravu. Ovo je toliko iskreno, da
stvarno večeras ne sme poslati svojoj inspiraciji. Zbuniće ga i naterati
ponovo da se povuče. Njena osećanja ga čine nervoznim, iskrenost mu
zadaje brigu. Neka reči za sada ostanu na papiru. Tišina na papiru.