ZABORAVNA
Došla sam niotkuda, ne znam ko sam i kako mi je ime. Zovite me
Zaboravna. Satkana od nule, tek se rađam, a možda sam duša stara
hiljadama godina. Svakog jutra ne setim se ko sam juče bila, jer ono što bi
toga i nema više. Ne progoni me prošlost, samo scenario za danas koji
nosim u sebi, a i to zaboravim s novim danom.
Ne sećam se šta ste mi juče rekli i ja vama, niti ja o vama mislim. Ne znam
ko ste, možda se nekoga i setim pri izlasku sunca, dok je memorija sveža.
Lepota je znati, još lepše zaboraviti.
Utonuti...
Ja nisam taj mozak, ja sam srce, nisam ta neka pamet, ja sam emocija,
energija...
Ja plivam u ničemu i ne vidim povoda za nešto, ne znam šta je potreba za
nečim jer mi je prazan krug pun svega.
Stvarno se divila svojom novom veštinom. Dvadeset godina unazad samo je
želela da bude grafički dizajner i želja joj se ispunila, a sada, kada je ostala
bez ičega, probudila se u njoj druga vrsta stvaralaštva. Kao da je oduvek
ležalo u njoj i čekalo pravi trenutak da se ispolji. Ako se ikada vrati
normalnom životu, objaviće ovu knjižicu Priče sa Radan planine, i sama će
dizajnirati korice.
Poželela je da nešto napiše za Davida i da mu odmah pošalje, dok još ima
volje i pozitivne ludosti. Kada svane proradiće i pamet, pa neće smeti ni reč
da mu pošalje. Nervirala se što je toliko teško ispoljiti rečima prave osećaje,
a htela je nešto posebno, baš ono što bi onakvog namćora pogodilo. Na
kraju je shvatila u čemu je blokada: treba da piše kao da mu to neće nikada
pokazati. I tek onda će biti pravo.