“ Strašno… Slušaj, neću da ti pametujem i dosađujem, ali beži na vreme.
Prepoznaj situaciju ako do toga dođe. Ja ti želim da ostaneš jak i zadržiš svoj
posao. Ali ako krene nizbrdo, povedi kolege i dođite kod nas, radićemo
zajedno. Ovde su ljudi zdravi, ni u jednom od okolnih sela ne postoji ludilo.”
“ U redu, shvatio sam…Imaš li šta jesti, kakva je to koliba, sediš u mraku?
Što nisi otišla sa prijatljima?”
“ Idem svaki dan, pola vremana sam sa njima a ostalo sa sobom. Odgovara
mi ovde, za sada. Oni su tu, nema ni deset minuta hoda. U velikoj su kući,
imaju sve…”
Pričala mu je o prijateljima i divnoj kući, o starom televizoru i o svom
pisanju. Pokazala mu je svesku, a na pitanje o čemu piše, nije htela da
odgovori. Rekla mu je da će i sam videti kada objavi na svom profilu. Sada
joj isuviše odgovara tišina, da bi se hvalila svojim tekstovima. Zahtevala mu
je da prisloni usne i obraz ekranu telefona da bi ga poljubila, milovala je
ekran i zamišljala da ga dodiruje po licu i kosi. Tako se izborila za momenat
njegove slabosti, obrazi su mu poprimali drugačiju boju, usne se razvukle u
jednu stranu, oči poprimile tužan i radostan sjaj u isto vreme, bio je i dečak
i sredovečan čovek. Njegovo mladoliko lice skrivalo je godine, kao i Vesnino.
Plašila ga je činjenica da su kao odraz u ogledalu jedno drugome. Nastavili
su neobavezan razgovor koji je ličio na neke prethodne. I prekinuo je vezu,
kao i uvek, odjednom, naglo…Rekao je da će nastaviti sutra ili ovih dana.
Prislonio je usne na ekran telefona i sam ga poljubio, zamišljajući da su to
njene usne. Ostala je da gleda u zidove ispred sebe i u plamen sveće koji je
goreo. “ Gotovo je sa mirom…Tek sada sam opet uznemirena, isto koliko i
srećna. I opet osećam još jače nedostajanje…”
Zgrabila je svesku i olovku, potražiće spas u pisanju, ne samo što će škrabati
nego će tražiti ideju za novi tekst, proniknuće u dušu… Dok sagleda šta tamo
ima, bar će se malo smiriti i zadremati.
“Šta osećam sada?” – pitala se dok ništa osim noći i tišine nije bilo. Osećao
se miris cveta sa drveća, poneka sova i šum vetrića. “Osećam da sam došla
do dna, do nule, do početka. Nikada nisam čula da je neko stigao na
početak, i večeras upravo to osećam. Zaboravila sam sve ono od pre.”