Za to vreme na Radanu…
Pratila sam sebe i to više nisam bila ja, ili možda jesam, samo ona koju do
sada nisam poznavala. I bezbroj puta htela sam za milost da molim, i isto
toliko vera mi se osipala. Htela sam da molim za ljubav ali sam se
povlačila u sebe i nestajala, kao senka koja se krije da je neko ne pročita.
Uplašena od same sebe, zar je moguće toliko nešto želeti? I nadu sam
pokušavala ugušiti ali je neuništiva, i želju sam htela ogaditi, ali nije
moguće odustati od sebe.
Sve sam svoje reči poricala, namere menjala, planove odlagala, da od
nemogućeg stvorim moguće, da izađem iz mraka. Lagala bih ako kažem
da mi nisu godile emocije, ono što volim najviše pokazalo mi ko sam i dokle
sam spremna stići. U svakom trenutku samoće gledala sam sebe i
upoznavala tu ispred mene, u meni...
Ja sam postala svetlo koje se neprestano pali i duša koja se neprestano
bori i uči. Ego koji često boli i dete u meni što nije uspelo da odraste. Ja
sam ona što je zbog božanskog osećaja u ljudskom telu, više puta donosila
odluku da li da ode ili ostane u oklopu...Ali nije telo krivo što se rodilo. Od
reči do reči, od borbe do borbe, od kiše suza do smeha i sitnih radosti,
nešto me vodi i to već nisam ja. Neko kaže anđeli, neko Bog, Univerzum,
Više Ja...bilo ko da je, sa mnom je i spor je. Što sam ja teža to je prisustvo
sporije, što me više guši ljubav, to je pomoć teža i život stoji. Ko dade pravo
osećanjima da unište sve? Ko nam dodeli "luksuz" da volimo one koji nas
neće? Čija ruka se uplela u moje noći teške i tegobna jutra?
Kako da budem alhemičar i preokrenem tamu u svetlo, patnju u radost,
želju u stvarnost? Ima li pravde za usamljene glave pune pitanja, za pluća
puna tereta i grlo puno kiše?
Ja sam sada nigde i ne znam da li postojim. Ja sam telo u patnji i želji, ja
sam ništa jer nemam ništa posle borbe koja me pretvorila u ovo, u nulu. U
stenu koja stoji i čeka prisustvo za pomoć, za čudo, za neočekivano. Ona
što je sanjala da je srećna. Pusti me u svoj svet