Kako se ti voliš, tako čudan i nemoguć, može li iko tebi da valja? Ili si
samo begunac koji ne sme vani, jer ta stvarnost može da boli, a ti više nisi
spreman? Mogu li ući u tvoj svet ili sam dovoljno zakoračila pa me guraš
unazad?
Pusti me, sve mi smeta, i što sam se rodila, i to mi ide na živce, pomislim
više puta da je samo da sam u drugoj koži. Pusti me malo sebi, možda
spoznaš koliko sam tvoja i da nikoga tu pre tebe nije ni bilo. Daljina mi je
stvorila i želju i ljubav, blizina još veću čežnju, nisam ja kriva, ima nešto
jače od nas i naše volje. Da sam birala kako ću se osećati i koga voleti, bila
bih danas nasmejana i spokojna. Primi me u tvoj svet, neću te povrediti ni
oskrnaviti ništa u tebi, pokušaj da vidiš koliko sam tvoja i zaprepasti se.
Reci mi kako da te volim i šta da ti pričam a šta da prećutim, čega je tvoja
unutrašnjost puna a čega željna. Neću ti spomenuti svoje želje, ja više ni
namere nemam. Svi moji pravci stali su i putevi se više ne nude. Nemam
kuda jer ne želim nikud. Pusti me, samo da ti pričam, da ti priznam koliko
je puta bolelo a kada sam se najviše radovala. Pusti me da ti kažem...
Sklopila je svesku i pogledala u šarenog leptira koji je sletao po cveću na
livadi. Setila se učenja o sadašnjem trenutku i da pokušamo biti posmatrač
ali čista srca, da ne postoje misli, samo pažnja. Ako je ugledala leptira kako
radosno obavlja svoj ritual, znači da je potrebno nastaviti samo
posmatranje. I zaista, taj let bio je njeno povezivanje sa svojim postojanjem.
“ Ja ću tebi pisati, a ti meni nemoj ako ne želiš. U takvoj sam situaciji da ne
znam šta će biti sutra, i ponekad ću morati da ti opišem neke sitnice. I
onako sam počela da pišem tekstove, sad ću i da ih objavljujem, jako sam
kreativna. Evo danas, ja sam razumela šta je to osetiti sadašnji trenutak.
Ležala sam na travi i posmatrala leptira kako preleće sa cveta na cvet.
Samo samo posmatrala bez misli, a onda sam isto tako “čisto” posmatrala
i livadu oko sebe, drveće u daljini, nebo, sunce, pa svoje telo.
Odjednom, kao da se zavesa rastavila na dva dela, poput one u pozorištu. I
u sekundi sam shvatila da sam čovek na planeti i da sve oko mene diše i
da je sve u harmoniji. Nije zbog mesta gde sam trenutno, već sam osetila
sadašnji trenutak bez misli. Nema ničega, samo postojanje i lepota.