“ Kako? Otkud vi znate za to?”
“ Pa šta misliš kako smo tek tako krenuli ovamo, šestoro nas? Imamo
policajca u društvu.”
Vesna zbunjeno pogleda Stefana, on se blago osmehnu i odmah je objasni o
čemu se radi.
“ Moja bivša žena je nasledila kuću roditelja. Kada smo se razveli, prepisala
je na starijeg sina i on je odobrio da se sklonimo tamo. Ti si krenula levo, u
Ivanje, a kuća je desno.”
“Tačno, nisam ni imala vremena da se šetam na sve strane. A stalno sam
brinula da li ćete išta naći. “
“Pođi sa nama, ima mesta za sve.”
“ A ne, ja neću iz moje kolibice. Samo ću vas zamoliti za kupatilo, jednom
dnevno da dolazim.”
“Zaboga, Vesna, šta ti je? Sama si u šumi.” – prekori je Danka.
“U blizini šume. – ispravi je Vesna – Za sada neću, pronašla sam i mir i
blagostanje. Dovoljno mi je što imam sprave i suncevu svetlost, internet mi
je odličan. Dolaziću vam svakodnevno. Jedva sam čekala da stignete i kada
mi dosadi ono mesto, obećavam da ću preći kod vas.”
Nisu je mogli ubediti, ali su je i razumeli. Posebno Danka koja je najbolje
razumela njenu situaciju. Prvo su se odvezli do drvene kućice i dobro
osmotrili gde se ona smestila, zatim, kroz onu šumicu gde je potok, pa još
malo desno, zaustavili su se pred starom, ali velikom kućom na sprat, koja
je imala ograđeno dvorište, dosta zaraslo u travu i korov. Čekalo ih je puno
posla. Od svega je najvažnije bilo pokositi dvorište, što su muškarci odmah
uradili. U pomoćnoj zgradi bilo je sve za sređivanje dvorišta. Stare ručne
kose, grablje, motike, ašovi…Iza kuće nalazila se velika zapuštena njiva,
nekada se po njoj sejalo. U dvorištu se nalazilo drveća koje je ucvetalo,
uglavnom jabuke i šljive, a imali su i stari, veliki orah u desnom ćošku
dorišta.