DRUGI DEO
Vesni je srce zaigralo od sreće kada je ugledala dva vozila kako se
približavaju crkvi. Za jedno auto bila je zakačena prikolica puna stvari. U
njemu su pristizali Danka i Goran koji je vozio, pozadi Arsen. Drugo auto
vozio je Stefa i sanjim su stigli blizanci. Svi su bili nasmejani kada su videli
Vesnu, kao da nisu ovamo pobegli pod nevoljom. Danka je prišla drugarici u
zagrljaj i upoznala je sa ostalima. Poznavala je samo Gorana. On i Danka
prosto su i fizički ličili, bili su oboje visoki i mršavi, svetlo smeđi, samo što
su njene oči plave a Goranove zelene. Dankina kosa padala je ravno do
lakata, njegova kratko podšišana, ali isto tako prava i svilena. Arsen je bio
veoma sličan Goranu ali dosta povučeniji i tiši. Stefan, čovek u pedesetim
godinama, srednje visine, prosedo crne kose i krupnih kafenih očiju,
atletske građe, videlo se da je celog dosadašnjeg života bio sportista i u
dobroj formi. Blizanci su izgledali dečački, simpatični i vidno uznemireni u
ovakvoj životnoj situaciji kada im ništa nije jasno. Prosto su bili proterani
od kuće i okoline. Izgledali su kao dva crnokosa dečaka, zelenkastih očiju i
pućavih usta, obučeni u trenerke sa kapama i u čistim patikama, kao da su
krenuli na ulicu. Vesna ih je zadivila svojim ponašanjem, bila je pristupačna
i bliska, bez obzira što je njen izgled govorio drugačije. Prirodna crnokosa,
sa talasastom kosom preko ramena, crnooka, i to sa takvim crnilom u
očima, kakvo se retko na kome moglo viđati. Sve su crte njenog lica bile
oštre i pravilne. Nije imala visinu ali je njeno mršavo telo pravilno izvajano,
odavalo neki mir, tajanstvenost, oštrinu duha. Videli su u njoj dobru
prijateljicu i stariju sestru, sigurnost.
“ Hajmo kod mene da vidite gde sam. Otprilike pola kilometra odavde.”
“ U tvojoj blizini postoji jedna velika kuća, nisi išla na tu stranu.” – reče joj
Danka.