drugima koliko je moguće. Pokret se širio svetom zahvaljujući internetu,
dopisivali su se i obaveštavali jedni druge koja su mesta gde je moguć život.
Donet je plan da se stvori nešto kao svet u svetu, da ostanu u kontaktu i ne
donose ishitrene odluke za bilo koji vid borbe, jer je potrebno sačekati kraj,
koji se vrtoglavo približavao. Ovo i jeste, na neki način, kraj sveta, bez
prirodne katastrofe, udara iz Kosmosa ili nuklearnog rata. Majka Zemlja
nije izneverila nikoga, i dalje je svega bilo dovoljno, vazduha i vode, hrane i
sunca. Sve je ostalo na čoveku.
Vesna je devojka iz Srbije koja je odabrala Radan planinu za svoje utočište.
U gradu je život delila sa porodicom koja je izgubila razum. Velika kuća, u
kojoj su zajedno živeli i sestra sa svojom decom i mužem, roditelji i Vesna,
više nije bila dom. Kako je vreme prolazilo, sve više se mirila sa tim da njene
najbliže ne može povratiti ni lepim rečima, ni delima. Uključila se u pokret i
sama donela odluku gde će otići, jer je na istoj planini već bila na izletima.
Bio je početak proleća, spakovala je stvari u dva kofera i ranac, ponela nešto
novca koji je uštedela iz vremena dok je imala solidnu platu, i otputovala u
svoj novi život, koji će biti život bez ičega, od nule, ali bez izgubljenog
razuma. I kako očaj na svašta natera čoveka, tako mu otkrije i koliko je
hrabar i koliko može. Dva dana i dve noći Vesna je lutala po Radan planini,
ali samo po brdima i šumama, jer nije smela rizikovati da ode u bilo koje
naselje. Osećala je bezgraničnu slobodu i radost, a usamljenost je bilo lakše
podnositi uz pomoć kontakta sa prijateljima koji su u sličnoj ili istoj
situaciji. Trećeg jutra, pažnju joj je privukla gusta šuma, jer je odatle
dopirao zvuk vode. Potok je izvirao iz zemlje, i taj prizor Vesni je ostao u
sećanju kao jedna od najvećih radosti. Gde je bilo vode, tu se moglo i živeti.
Šuma nije bila velika, staza iz nje vodila je na livadu gde je rastao korov i
divlje cveće. Ali ono što je na desnoj strani, u ćošku između šume i livade,
bilo je čudo koje je tražila. Stara drvena kućica, davno napuštena, prkosila je
vremenu. Vesna se pitala da li je neko tu već došao, ali kada se potpuno
približila videla je praznu kućicu, čak su i vrata bila otvorena. Nije izgledalo
da će se srušiti, ali bila je poprilično stara, verovatno decenijama. Drvo je
pocrnelo, na nekim mestima bilo je i mahovine. Ličila je na kućice iz crtanog
filma, a unutra se nalazio stari drveni krevet bez ikakve prostirke, na
sredini okrugli drveni stočić. Ono što je najviše iznenadilo jeste šporet u
ćošku, pa se malo bolje odmakla da osmotri ođžak na krovu. Šporet je bio