tolik prljav da je promenio boju, nije se znalo da li je beo ili braon, na
prozoru mnogo paučine i prašine. Ispod kreveta, u levom uglu od vrata
nalazio se stari ormarić, otvorila ga je i videla da je prazan. Taman za odelo,
imao je i jednu pregradu. Sve to je Vesnu radovalo, jer je bilo jasno da tu
odavno niko ne živi. Prvo što je uradila bilo je da izvadi krpe i bocu hemije
koju je ponela za sobom. Ribala je prostoriju, zahvalna što ima krov nad
glavom i što je predaleko od ludila koje je zahvatilo svet. Kada je
unutrašnjost kuće zablistala, izvadila je svoju posteljinu, hranu i higijenu.
Javila je svojim prijateljima kako se konačno skrasila i da je prezadovoljna,
pozvala one koji su u blizini, da je posete. Proleće je bilo toplo i prelepo,
ništa osim ljudi nije bilo loše. Dug dan koristio je Vesni da istražuje okolinu,
da isplanira kuda i kako će otići do obližnjih sela, jer mora kupovati kada
ostane bez zaliha. Moraće da glumi ludilo i da dobro pazi da je neko ne
uhodi. Za sada je bila spokojna. Prve noći spavala je mirno, bez trzavica, što
je značilo da ju je ovo mesto prijateljski primilo. Grejala je vodu na šporetu
da bi se kupala, sekla je korov ispred kuće, ostavljala cveće kao ukras...Za
nekoliko dana na Radan planinu krenulo je još nekoliko prijatelja, koje je
čekala sa nestrpljenjem. Pomoći će im da pronađu svoje utočište. Širio se
pokret koji će da spase svet, bukvalno. Kada ludilo prođe, vratiće se svojim
kućama, ali sve je krajnje neizvesno. Dokle će trajati ludilo i kako će se
završiti.
Sada je ostala samo “sekunda sa sobom”. Iskoristiti prisilnu samoću i
zaviriti u svoje sopstvo.
Kada zaboraviš trenutno sve, u onoj sekundi dok toneš u san, šta osećaš?
Ništa osim sebe i nema ničega. Spira se sve i nestaje kao vodom odnešeno,
ostaje iza tebe kao iluzija.
Možda je to jedini trenutak istine i podudaranja sa samim sobom.
Momenat mira i govor duha, dok unezvereni um ćuti jer se ego umorio.
Nema demona i pakla u svemiru, sve je prizemni ego koji kvari svetovnu
lepotu.
Dok tonemo u san, budi se dete u nama koje nas čeka da mu se vratimo. I
ništa više nije važno, osim spajanja sebe sa sobom, JA sa JA i prisećanja
ko sam. Kada uklonim pitanja, ni odgovori mi nisu potrebni.