Моји први изумитељски напори
У близини града у коме сам у то време учио налазио се млин за брашно са браном преко реке. По правилу ниво воде је био само пет до седам центиметара изнад бране и пливање до ње није било тако опасно. Једнога дана упутио сам се до реке да у њој уживам као и обично. Међутим, када сам допливао близу бране, ужаснуо сам се увидевши да је вода порасла и да ме брзо носи. На срећу, ухватио сам се за брану обема рукама. Притисак на моје груди је био веома велики и једва сам успевао да одржим главу изнад воде. Живе душе није било на видику. Полако сам губио снагу и нисам више био у стању да издржим притисак. Управо када сам намеравао да се пустим низводно и разбијем о стене, у блеску светлости сам угледао познати дијаграм који је илустровао хидраулички принцип по коме је притисак течности у покрету пропорционалан површини на који делује, и аутоматски сам се окренуо на своју леву страну. Као магијом, притисак се смањио и ја сам схватио да у овом положају могу много лакше да одолим снази бујице.
Али, опасност је још увек постојала. Знао сам да ће пре или касније да ме понесе, пошто никаква помоћ није могла да стигне до мене на време. Данас користим обе руке подједнако али сам тада био левак и имао сам релативно мало снаге у десној руци. Због тога се нисам ни усудио да се окренем на другу страну. Морао сам да се полако пустим низ брану. Морао сам да побегнем од млина пошто је струја тамо била много бржа и вода дубља. Било је то дуго и болно искушење и скоро да ме је на крају издала снага. Успео сам последњим делићем снаге и онесвестио сам се када сам се домогао обале, где су ме и нашли. Практично сва кожа на левој страни ми је била одрана и требало је да прође неколико недеља да грозница прође и да се опоравим. Да није било изумитељског инстикта у мени, ја не бих ово могао да испричам, јер не бих био међу живима.
Један од другова са којима сам се играо је дошао до прибора за пецање и следећег јутра су сви кренули у лов на жабе. Једино сам ја остао сам и напуштен, пошто сам се посвађао са тим дечаком. Никада раније нисам видео праву удицу и замишљао сам је као нешто чудесно, нешто што има нарочита својства и очајавао сам што и ја нисам са осталима. Нужда ме је натерала, па сам некако прибавио комадић неке гвоздене жице, помоћу два камена зашиљио сам врх на једном крају, савио жицу у одговарајући облик и причврстио је за јак канап. Потом сам исекао дугачак штап и сишао до потока где је било мноштво жаба. Ни једну нисам успео да уловим, и скоро сам се обесхрабрио, када ми је синула идеја да празну удицу зањишем испред жабе која је седела на пању. У почетку се мало уплашила али мало – помало, очи су јој се закрвавиле, жаба се надула, и удвостручила своју величину и прождрљиво загризла удицу. Одмах сам је извукао. Поновио сам исти поступак више пута и метод се показао непогрешивим. Када су моји другови, који упркос доброј опреми, ништа нису уловили, дошли до мене, позеленели су од зависти. Дуго сам чувао своју тајну и уживао у монополу, док коначно нисам пред божићним расположењем попустио. После тога сваки дечак је могао учинити исто, па је следеће лето било катастрофално за жабе.
У следећем покушају чинило се да следим свој природни инстикт, који ме је касније потпуно заокупио – како да искористим природну енергију да служи човеку. Учинио сам то помоћу мајских, односно јунских гундеља, који су били истинска напаст у нашем крају, а понекад су се под теретом њихових тела сламале гране на дрвећу. Жбуње се црнело од њих. Четири таква гундеља привезао бих на крст, који је покретао танко вретено које је преносило кретање на велики котур и тако се добијала прилична“ снага”. Ова створења су била необично делотворна, јер када би једном почела, више нису имала осећај да се зауставе и настављала би да се обрћу сатима и што је време бивало топлије они су све више радили. Све је било добро док се није појавио један чудан дечак. Био је то син пензионисаног официра аустријске војске. Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у њима као да су најбоље остриге. Тај одвратни призор учинио је крај мојим напорима на овом пољу које је обећавало и од тада никада нисам могао да дотакнем мајског гундеља ни било ког другог инсекта.
Све то па и више од тога, догодило ми се пре него сам напунио шест година и завршио први разред основне сколе у селу Смиљану, у коме сам се и родио. У то време смо се преселили у оближњу варошицу Госпић. Промена места становања за мене је била права несрећа. Готово ми је срце препукло на растанку од наших голубова, живине и оваца, од нашег величанственог јата гусака. У нашој новој кући нисам био ништа друго него заточеник који је кроз прозорске засторе посматрао непознате људе.
Једног дана, један предузимљив, млад трговац основао је ватрогасну бригаду. Купљена су нова ватрогасна кола, набављене униформе и увежбани људи за рад и за параду. На колима је у ствари била пумпа на којој је радило шеснаесторо људи и била је дивно офарбана црвеном и црном бојом. Једног поподнева организована је јавна проба и машина је транспортована до реке. Целокупно становништво је дошло да присуствује великом спектаклу. По завршетку свих говора и церемонија издата је команда да се пумпа вода, али из цеви није потекла ни кап. Професори и стручњаци су узалуд покушавали да пронађу у чему је проблем. Неуспех је био потпун када сам ја ступио на сцену. Моје знање о механизму није било никакво, а готово исто толико мало знао сам о ваздушном притиску али инстиктивно сам се сетио усисне цеви у води и схватио да је она запушена. Када сам угазио у реку и ослободио цев, вода је појурила из ње и поквасила многа недељна одела. Ни Архимед који је трчао го кроз Сиракузу и из свег гласа викао“ Еурека”, није оставио већи утисак од мене. Носили су ме на раменима и био сам јунак дана.
У школској учионици је било неколико механичких модела, који су ме интересовали и усмерили моју пажњу на водене турбине. Многе од њих сам конструисао и уживао у њиховом раду. Како је необичан био мој живот може се видети из овог случајног догађаја. Мој ујак није марио за ову врсту разоноде и више пута ме је прекоревао да само губим време. Ипак, ја сам био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао – а у машти сам замислио велики точак који покрећу ови слапови. Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније, видео сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни људског ума.