Неки научници су имали ту част да њихова открића и изуми обележе читаве епохе и повуку човечанство у незадржив напредак. У великој мери, захваљујићи њима, досегли смо степен техничког и научног развоја на коме се савремена цивилизација данас нализи. Када би смо покушали да их све набројимо списак би био предугачак и вероватно би се десило да неког неправедно изоставимо. Управо из тог разлога, за први број нашег школског листа, говорићемо о првом међу једнакима- Николи Тесли. Поред свих чињеница које о Тесли знамо треба нагласити да је он пре свега био космополита, грађанин света, човек који је свој живот посветио науци и као такав, остао упамћен као једна од најзначајнијих личности у историји људског рода. Њему у част, откривамо вам мање познате детаље из његове биографије коју је сам објавио у америчком научном часопису „ Electrical experimenter“
Никола Тесла: приредио: Милош Златановић
Моја младост
Наши први покушаји су потпуно инстиктивни, подстакнути маштом, живом и недисциплинованом. Са годинама постајемо разумнији, све систематичнији и конструктивнији. Али, ови рани импулси, мада не одмах креативни, представљају значајан тренутак и могу да одреде наше судбине. Заиста, како сада то осећам, да сам их онда разумео и неговао уместо што сам их гушио, знатно бих више оставио свету. Али тек у зрелом добу сам схватио да сам изумитељ.
За то има неколико узрока. Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен – један од ретких појава људске природе коју биолошка истраживања нису успела да објасне. Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним. Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе, готово људске интелигенције, коју је цела породица мазила и пазила, пошто је једном приликом спасао живот моме оцу под невероватним околностима. Тај исти коњ је био крив за повреде мога брата од којих је он и умро. Био сам сведок трагичног догађаја и мада је прошло 56 година, слика тога догађаја ни до данас није избледела.
Сећање на оно што је он постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим. Ма шта вредно да сам радио, само је доводило до тога да моји родитељи још јаче осећају свој губитак. Тако сам растао са мало поверења у себе. Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо са осталим дечацима. Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин, зауставио се да би дао сваком од нас сребрњак. Прилазећи мени, нагло се зауставио и рекао:“ Погледај ме у очи.” Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао:“ Не, нема више, ти не можеш ништа да добијеш од мене, исувише си паметан.” Људи су имали обичај да причају смешне приче о мени …
Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи. Оне су се састојале од свакодневних задатака. Задавао ми је, на пример да погађам туђе мисли, да откривам недостатке неког облика или израза, да понављам дугачке реченице или да рачунам напамет. Несумљиво је да су те свакодневне лекције чија је сврха била јачање меморије и расуђивања, а нарочито критичког мишљења, биле веома корисне …
До осме године мој карактер је био слаб и колебљив. Нисам имао ни снаге ни одважности да донесем било какву чврсту одлуку. Осећања су ми надолазила у великим и малим таласима и непрестано осциловала између две крајности. Изгарао сам од жеља и оне су се умножавале попут хидриних глава. Био сам обузет размишљањем о болу у животу, смрти, и верском страху. Мноме је овладало сујеверје и живео сам у сталном страху од злог духа, од утвара, од дивова, људождера и осталих нечасних чудовишта мрака. А онда је, одједном настала велика промена која је изменила читав мој живот.
Књиге сам волео највише. Мој отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем. Отац ми то није дозвољавао и побеснео би кад би ме ухватио на делу. Када би приметио да потајно читам, скривао би од мене свеће. Није желео да кварим очи. Али ја сам добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница, и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре када је мајка већ започињала свој мукотрпни дневни посао. Једном приликом сам наишао на роман под насловом“ Абафи”( Абин син), српски превод познатог мађарског писца Јожике. Ово дело је некако пробудило моју слабу вољу и почео сам да вежбам самосавлађивање. У почетку се моја решеност топила као априлски снег, али сам убрзо савладао своју слабост и осетио задовољство као никад до тада да радим оно што хоћу. Временом је та напорна духовна вежба постала моја друга природа …