школске године имали бесплатну ужину – мекице и џем. При школи је радила и Ђачка књижара која се је налазила између пекаре и дрваре. У њој су ученици могли да купе сав ђачки прибор, док су уџбенике добијали бесплатно. Поводом Дана Републике, Нове године, 8. марта и 25. маја организоване су прославе на којима су у културноуметничком и забавном програму учествовали и ученици и житељи села Стрелца. Божидар Ристић се са сетом сећа тога времена и каже како је он, као ученик, са својим школским другом Божом Ристићем на тим прославама наступао у дуету. Наиме, Божидар је свирао фрулу, а Божа хармонику, док су жене, одевене у народним ношњама играле народна кола. За 25. мај, који је прослављан као дан младости, организоване су спортске игре, турнири, културно-уметнички програм. Том приликом су довођени ученици из истурених одељења нижих разреда околних села у матичну школу у Стрелцу. Ученици су са својим учитељима долазили увече, уочи прославе, преспавали би у интернату и сутрадан би учествовали у спортским надметањима и прослави. Ученици су се такмичили у фудбалу, трчали су на дрвеним штулама(„ на ђиђе“ како се говорило у селу), трчали су у џаку, трчали носећи јаје у кашики, навлачили конопац... За најбоље ученике биле су припремљене и награде: хемијска оловка, лењир, свеска... Поводом прославе ученици су на папире писали пароле и лепили их на зидове и тако украшавали ентеријер сале. Неке од парола, како се сећају ученици гласиле су: „ Живео 25. мај!“, „ Учити, учити и само учити!“. Училе су се рецитације и певале песме о партизанима, другу Титу, његовом рођендану. Било је доста плански организованих такмичења између основних школа са територије општине Бабушница. Организовани су и једнодневни турнири у малом фудбалу. Ученици из Стрелца ишли су у госте ученицима у Бабушницу, а њима су у госте долазили ученици из основних школа из Бабушнице и Љуберађе. Празнина која је временом настала, тешко ће се у будућности попунити. Али ће остати сведочанство и помен на време када је све било много другачије него данас. Временом је у школи много што шта измењено, допуњено и осавремењено, обогаћено новим наставним садржајимa, али један је велики недостатак, сваке године све је мање деце. Како смо били ускраћени за материјалне доказе( фотографије, документе, радове ученка, наставна средства, реквизите) који су сведоци, и говоре о животу и раду ученика и наставника ове школе, деценијама уназад, овај рад је искључиво писан на основу сећања ученика ове школе и запослених у њој. Они су део живота провели у овој школи, а школа је на њих оставила снажан печат. С тога, велика захвалност: Лози Пејчић( 1941), куварици у пензији, Ђорђу Димитријевићу( 1953), Божидару Ристићу( 1958), заставнику прве класе у пензији, Чаславу Стефановићу( 1959), Радици Живковић, рођ. Костић( 1960), Радету Младеновићу( 1962), Милету Костићу( 1969) и Новици Младеновићу( 1969). Нека нас прошло време подсећа на све оно што је лепо, што је било ваљано и што служи на корист днашњим генерацијама, нека нас снажи и бодри, и опомиње да мислимо о времену будућем. пионири просвете
школске године имали бесплатну ужину – мекице и џем. При школи је радила и Ђачка књижара која се је налазила између пекаре и дрваре. У њој су ученици могли да купе сав ђачки прибор, док су уџбенике добијали бесплатно. Поводом Дана Републике, Нове године, 8. марта и 25. маја организоване су прославе на којима су у културноуметничком и забавном програму учествовали и ученици и житељи села Стрелца. Божидар Ристић се са сетом сећа тога времена и каже како је он, као ученик, са својим школским другом Божом Ристићем на тим прославама наступао у дуету. Наиме, Божидар је свирао фрулу, а Божа хармонику, док су жене, одевене у народним ношњама играле народна кола. За 25. мај, који је прослављан као дан младости, организоване су спортске игре, турнири, културно-уметнички програм. Том приликом су довођени ученици из истурених одељења нижих разреда околних села у матичну школу у Стрелцу. Ученици су са својим учитељима долазили увече, уочи прославе, преспавали би у интернату и сутрадан би учествовали у спортским надметањима и прослави. Ученици су се такмичили у фудбалу, трчали су на дрвеним штулама(„ на ђиђе“ како се говорило у селу), трчали су у џаку, трчали носећи јаје у кашики, навлачили конопац... За најбоље ученике биле су припремљене и награде: хемијска оловка, лењир, свеска... Поводом прославе ученици су на папире писали пароле и лепили их на зидове и тако украшавали ентеријер сале. Неке од парола, како се сећају ученици гласиле су: „ Живео 25. мај!“, „ Учити, учити и само учити!“. Училе су се рецитације и певале песме о партизанима, другу Титу, његовом рођендану. Било је доста плански организованих такмичења између основних школа са територије општине Бабушница. Организовани су и једнодневни турнири у малом фудбалу. Ученици из Стрелца ишли су у госте ученицима у Бабушницу, а њима су у госте долазили ученици из основних школа из Бабушнице и Љуберађе. Празнина која је временом настала, тешко ће се у будућности попунити. Али ће остати сведочанство и помен на време када је све било много другачије него данас. Временом је у школи много што шта измењено, допуњено и осавремењено, обогаћено новим наставним садржајимa, али један је велики недостатак, сваке године све је мање деце. Како смо били ускраћени за материјалне доказе( фотографије, документе, радове ученка, наставна средства, реквизите) који су сведоци, и говоре о животу и раду ученика и наставника ове школе, деценијама уназад, овај рад је искључиво писан на основу сећања ученика ове школе и запослених у њој. Они су део живота провели у овој школи, а школа је на њих оставила снажан печат. С тога, велика захвалност: Лози Пејчић( 1941), куварици у пензији, Ђорђу Димитријевићу( 1953), Божидару Ристићу( 1958), заставнику прве класе у пензији, Чаславу Стефановићу( 1959), Радици Живковић, рођ. Костић( 1960), Радету Младеновићу( 1962), Милету Костићу( 1969) и Новици Младеновићу( 1969). Нека нас прошло време подсећа на све оно што је лепо, што је било ваљано и што служи на корист днашњим генерацијама, нека нас снажи и бодри, и опомиње да мислимо о времену будућем. пионири просвете
Алекса Ђ. Поповић « Лужнички Свети Сава »
Алекса Поповић, унук попа Раденка, био је први школовани учитељ из Стрелца по ослобођењу од Турака. Дипломирао је 1893. године.
Његовим доласком на учитељску дужност у родно село, убрзо се осетио нови дух у школи и напредак у селу. Био је практичар и волео је очигледну наставу. Набавио је и школску рељефну карту ондашње Србије и ђацима на очигледном примеру објашњавао сливове река и мора, сипајући воду на карту. Велико интересовање изазвао је код ученика у оно време са моделом локомотиве, вагонима и пругом. Тај мали модел воза по шинама кретао се навијањем опруге и за ђаке је био не само играчка, већ и средство за очигледну наставу у учењу железничког саобраћаја.
На предлог Алексе Поповића у пролеће 1897. године изабран је грађевински одбор да се подигне прва школска зграда ван цркве.
За учитеља Алексу Поповића мештани причају да је био најпедантнији учитељ у округу у оно време. Лужнички учитељи су на сваком састанку у срезу, у Бабушници узимали за пример његова систематична предавања и педагоки приступ у школи. Посебно су истицали његову очигледну наставу, на којој су ученици веома лако и брзо схватали и савлађивали предвиђени школски програм.
Поред школских обавеза Алекса је радио и на унапређењу села. Био је главни покретач за образовање Кредитнопотрошачке задруге која је радила око девет година. Задруга је мештанима служила и као нека врста банке. Несебично је помагао мештанима у свим задружним пословима. Сељаци су улагали новац, а Задруга им је под одређеним условима давала новац на услугу. Једина му је замерка била, по казивању учитеља Славка Танчића Лафа, што је на молбу родитеља дозвољавао исписивање деце из школе да би чувала стоку.
По избијању Првог светског рата, учитељ Алекса одлази у рат, а након рата у ослобођеној и новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, наставио је свој просветарски рад у Стрелцу.
Указом Њ. В. Краља Александра I од 1. децембра 1922. год. Алекса је за пожртвовани рад у школи и ван ње одликован орденом Светог Саве петог реда.
Алекса Поповић и његов бивши ђак, а потом колега, Славко Танчић Лаф радили су заједно до пензионисања Алексе Поповића пре почетка школске године 1926 / 27.
Поводом одласка у пензију приређена је свечаност на којој је надзорник Г. Михајло Милић учитељу Алекси предао медаљу“ Бели орао” за заслуге у целокупном његовом раду,
Умро је 1930. године. Сахрањен је на стрелачком гробљу у породичној парцели. У опроштајном говору поред гробнице један од његових колега, који су га поштовали и уважавали рекао је:“ Драги и поштовани колега Алекса био је за Лужницу оно што је Свети Сава био за Србију”.